Лето опасног живљења

Ко су данас промотери старог антисемитизма и новог антирусизма и колико брзо напредују расистичке младице овог лета?

Најпре, да ли се антисемитизам и антирусизам уопште могу стављати на исту линију? Као историјски феномен, посебно у односу на његове последице, сигурно не. Али као технички ефект актуелног политичког тренутка, та два -изма постају упоредиве величине у катастрофалном билансу овог лета, које чак није ни готово.

Нови европски антисемитизам ношен је на таласу енергије муслиманских мањина, а не више хришћанских већина. Гледано из угла европске јавности, тај нови талас антисемитизма чак није ни директно у вези са ратним операцијама израелске војске иза којих остаје велики број палестинских цивилних жртава.

Та веза је посредна и иде преко Турске и њеног премијера Ердогана. Тек Ердоганове интерпретације сукоба у Гази, дате из контекста новостечене турске самосвести као економске силе, створиле су плодно тло за мобилизацију такозваног "новог" антисемитизма у европским државама.

Ердоганов милитантни стил уништава све плодове интеграције турских досељеника, политике коју већ деценијама спроводе овдашње власти. Ово је став који се све чешће може чути у Берлину и Бечу.

"Стари" антисемитизам: Константан и контролисан

Прошле недеље у аустријском градићу Бишофсхофен (10.000 становника) играна је фудбалска утакмица између француског клуба ОСЦ Лил и израелског Макаби Хаифа. Улог никакав. Обичан пријатељски сусрет, само зато што су оба клуба у исто време била на припремама у ексклузивним туристичким локацијама салцбуршког Понгауа.

Пет минута пре краја, с трибина је на терен провалила мања група локалних гледалаца, њих двадесетак. Не више. Почела је да "млати" израелске фудбалере.

"Локални" гледаоци су били Аустријанци турског порекла. Друга, чак и трећа генерација турских усељеника. Деца која су рађана у Аустрији, ишла у школу у Аустрији и владају немачким као матерњим језиком.

За оне који мисле да у Аустрији има антисемитизма и без младих и љутих Турака с аустријским пасошима, биће речи о томе по чему се разликују стари и нови антисемитизам. Кад потомци турских досељеника млате израелске туристе по Аустрији због онога што Нетанијаху ради у Гази – то је нови антисемитизам.

Кад се аустријска полиција жали како није могла брже да раздвоји две стране, зато што су "и израелски фудбалери реаговали агресивно" – то је стари антисемитизам. Преведено, вероватно је требало пустити их да се туку, надајући се да ће их полиција једног тренутка спасти. Што на крају и можда и јесте тачно, али није поента у томе.

Аустрија, Немачка и Француска су овог лета пуне таквих и сличних епизода у којима се бес интегрисаног муслиманског становништва, излива не само на госте из Израела већ и на домаће јеврејске организације, музеје и културно-религиозне манифестације.

У Берлину и Бечу не крију кога сматрају кривим – турског премијера Ердогана и његову ватрену реторику. Последње антиизраелске демонстрације у Бечу пре неколико дана организовала је Унија европско-турских демократа, она иста организација која је пре месец дана довела Ердогана у приватну посету Бечу.

Антирусизам: Нов и неконтролисан

Када је украјинска криза прошлог јануара ушла у развијену фазу, нико није веровао да ћемо пола године касније доћи до тога да анализирамо нови феномен "антирусизма".

Сви су се концентрисали на губитак људских живота, на могуће ефекте штета у економији, политици и финансијама, чак се бележио и пораст антируског расположења, и то углавном у медијима, мање у јавности.

Али, антируско расположење још увек није довољна квалификација да би се говорило о антирусизму као типу расизма. Како је онда један важан део Европе у шест месеци дошао до тога да из изјава попут "Руси ми иду на нерве" закорачи у модел антируског "расизма"?

Оптужбе у том смислу не долазе из Москве. Напротив, реч је о развоју и атмосфери коју препознају неки медији немачког говорног подручја.

"Интересантно, али све оне особе које су до данас затварале очи и уши на понашање украјинске 'Слободе' и 'Десног сектора', сви они који о активностима тих милитантних групација нису успевали да склопе ни обичну проширену просту реченицу, сад одједном постају расположени када је реч о Русима", пише немачки недељни лист Фрајтаг.

"Само пробајте некоме од таквих ћутљивих изговорити у лице "Путин!", да видите како ћете богато море асоцијација добити натраг: 'Руски фашизам', 'руски империјализам', 'проруси', 'проруски сепаратисти', 'проруска банда', 'руска пропаганда', 'руски фашистички режим', 'руска диктатура', 'руска експанзија', 'нови Хладни рат', 'нови источни блок'..."

Часопис Фрајтаг није овде изабран случајно. У његовом уредништву седи Јакоб Аугштајн, син бившег власника Шпигла Рудолфа Аугштајна. Рудолф Аугштајн се уписао у историју издаваштва не само као добар аутор који је окупио око себе једнако добре новинаре већ као особа која је до крајњих консеквенци поступала по свом врховном принципу. А он је био: Никада више рат Немачке и Русије.

У свом последњем тексту "Јесу ли овде месечари на делу?", Михаел Јегер, још један од уредника часописа Фрајтаг, позајмљује наслов из Кларкове књиге "Месечарењем ка катастрофи".

"Западна политика санкција је опасна и ужасавајућа. Иза ње стоји охола представа да је Запад, а не УН, светски судија и светски полицајац. Један интересни конфликт се користи да би се криминализовала друга страна. Јесу ли овде поново месечари на делу? То треба рећи сада, да се нико после не би вадио да није знао шта ради", коментарише Јегер.

Духови старих ратова

Будући да је ово година када се старе ратне мустре упоређују са новима, Јегер присећа читаоце на "Емсер депешу" из 12. јула 1870, која је означила увод у пруско-француски рат 1870-71.

О том рату овде само кратко, која је логика стајала иза њега: Бизмарк је испровоцирао Французе да крену у потпуно непотребан рат против Берлина. Бизмарку је био потребан спољни уједињујући фактор, а Французи су лечили низ националних понижења (да би им на крају додали још једно, кад су изгубили тај рат и чекали на реванш до 1914. године).

Оно што коментатор часописа Фрајтаг каже је: Антируске санкције су нека врста Емсер-депеше, глупог увода у рат:

"Представа да се на државне творевине попут САД, ЕУ, Русије или Кине може утицати економским санкцијама, толико је блесава да човек претпоставља како то не треба посебно објашњавати. Е да, али онај ко у том случају ипак проглашава санкције, зна да он у ствари чини нешто друго. Он објављује декларацију непријатељства. И зато, ако санкције против Русије уопште имају неки смисао, онда је он у томе да је са њима направљен први корак ка будућем рату. Неки економски смисао санкције против Русије немају, осим као демонстрација добре воље ЕУ да нашкоди самој себи у корист Сједињених Држава."

Да ли је све то довољно да би се закључило како у Европи настаје нови тип политички испровоцираног расизма: демонизација Руса? Неке јавне реакције после рушења малезијског авиона су дефинитивно ишле у том правцу. Ствар је у томе да оне не јењавају, већ узимају препознатљиву медијску динамику. Расту док их гледате, као печурке после кише.