Далеко од царева и краљева, близу људској тузи

Средином прошле недеље, аустријски и немачки телевизијски гледаоци добили су прилику да најпре виде уметничко-романтизовани, а вече након тога и документарни поглед на Први светски рат. Као продуценти игране драме "Атентат у Сарајеву" и документарца "Пут у пропаст" појављују се два  јавна медијска сервиса, аустријски ОРФ и немачки ЗДФ. У историјском смислу није понуђено ништа ново, али у друштвеном итекако јесте.

Перспектива је нова. Глобалне, чак и регионалне интерпретације почетка Првог светског рата чине се овде добрим делом исцрпљене. Поглед се сада све више усмерава на микро план, на људе са којима и ситуације у којима је вероватност избијања рата падала или расла. Што даље од ратних бојишта, што ближе интимном људском ужасу над полаганим клизањем у катастрофу - то је преовлађујућа порука обе емисије, скоро па "домаћег задатка" две телевизије.

Телевизијски филм "Атентат у Сарајеву 1914" (редитељ Андреас Прохаска) плете причу о судбоносним данима између 28. јуна и 28. јула те године кроз визуру доктора Леа Пфефера, сарајевског истражног судије коме је поверена дужност да, барем он тако мисли у почетку, открије сву истину и утврди детаље у вези са атентатом.

Док има шансе да Пфефер ради што му се каже, он је цењени доктор правних наука, кад се успротиви, за аустријске управитеље Сарајева у секунди постаје "Јуденсау". ( погрдна слика која приказује Јевреје у недоличном контакту са великом крмачом, која је настала током 13. века у Немачкој.)

Иако је сам Пфефер историјска личност, сведочанства о њему и његовој муци у сендвичу између Срба и Аустријанаца углавном долазе из литературе. Мило Дор (Милутин Дорословац, 1923-2005) спомиње Пфефера у свом роману "Последња недеља".

Директно из Доровог романа Пфефер се преселио на позоришне даске бечког театра "Јозефштат", у представу "Пуцњи у Сарајеву", која је почетком овог месеца славила премијеру, а сада ево и у Прохаскин телевизијски филм.

Још нешто о "правом", историјском Пфеферу. Ако се у хрватском граду Карловцу крене Алејом Маршала Мармонта према средњовековном утврђењу Дубовац изнад града, успон тачно почиње поред куће у којој је живео, односно у коју се оженио сарајевски истражни судија Саламон - Пфефер. Зна се да је преживео и Први и Други светски рат и да је у Загребу 1938. објавио књигу о сарајевском суђењу атентаторима у лето 1914. године.

Филм ОРФ-а и ЗДФ-а доста слободно надограђује историјску личност Леа Пфефера, додајући му на све још и љубавну аферу са Маријом Јефтановић, фиктивном ћерком фиктивног српског трговца житом, који с обогатио као (предратни) лиферант аустроугарске војске.

Зашто љубавна прича? Зато што, одговара Прохаска, без лепе и богате Марије Јефтановић не би било ниједне жене у филму, исти технички проблем који је решавала и Биљана Србљановић када је писала позоришни комад "Мали ми је овај гроб".

Чак се ни директор Државног архива Аустрије, Волфганг Мадертанер, не жали због романтизације историјске структуре јулских дана у Сарајеву, изјављујући "па да, могло је да буде и тако".

Читава поента са Пфефером, који покушава да се озбиљно бави истрагом, док аустријска страна само жели да им он "испоручи рат" на тањиру, ту је да би се историјски рефлектори полако пребацивали на човека који је тражио рат на поклон - генерала Поћорека.

Поћорек, кутија шибица као ратна повреда

Документарни филм "Пут у пропаст" (аутори Роберт Гокл/Лео Бауер) извлачи Поћорека из шешира као главног кривца за рат. Сигурно је да се Поћореку не може ставити на душу свих 17 милиона жртава Великог рата, али на хиљаде погинулих, убијених, измрцварених, мучених и силованих у Србији и Босни у времену од атентата до краја 1914, дефинитивно могу.

Ако би се тражила нијанса између одговорности цара Фрање Јосипа и његовог гувернера за Босну Оскара Поћорека, онда би она била у следећем: цар је из своје визуре само решавао проблем који је имао са самосвешћу младе српске државе, док је Поћорек још пре атентата гледао на Београд закрвављеним очима. За цара су сви били мали пиони, и његови и туђи, док су Поћорекове акције садржавале личну ноту.

У Прохаскином филму остаје отворена могућност да је чак сам генерал стајао иза атентата - било да га је организовао, било да га је само омогућио тиме што је осигурање Франца Фердинанда намерно држао на нивоу релаксиране недељне променаде на Миљацки. Поћорек је желео свој мали рат са Србијом, али није знао како до њега, ни ко би му га поклонио.

Рат му је могао пасти у крило или као политички поклон од Фердинанда, или као правни поклон од Пфефера. Први, иначе противник рата, је убијен, други се тврдоглаво успротивио и инсистирао на "професионалној истрази свих детаља".

У изјавама учесника у документарном филму полако је склапан психолошки и морални лик генерала који се није смирио док није "добио" рат. Милош Ковић, (аутор књиге "Дизраели и Источно питање"), Гордана Илић Марковић ("Велики рат"), Давид Џејмс Смит ("Једно сарајевско јутро"), Рудолф Јерабек ("Поћорек. Генерал у сенци Сарајева") виде га као упорног, непопустљивог ратног хушкача.

Укратко, рата би можда било и без Поћорека, али зато атентата у Сарајеву не би било без Поћорека и његовог - намерно или случајно - шлампавог осигурања престолонаследникове посете.

Иронијом судбине, генерал који је толико "својих" и "туђих" гурнуо у смрт, сам је задобио једну једину "ратну повреду": док је у данима операције против Србије у јесен/зиму 1914. године палио цигарету, упалила му се читава кутија шибица.

Један августовски дан у Шапцу

Негде у то време када су Поћореку видане ране од експлозије кутије шибица у срцу Генералштаба, у варошима и селима на северу Србије беснео је рат - али рат против цивила.

У Шапцу, Лешници, Крупњу, Јаребици, Соко планини, Костајнику, Доњој Љубовађи, Селанцу, Доњој Добри и Брезјаку, и то само у неколико августовских дана 1914 обешено је, до смрти претучено, избодено ножем, измасакрирано и живо спаљено између 400-500 цивила.

О тим је крвавим догађајима говорио у документарцу Антон Холцер, иначе аутор књиге "Смех џелата. Непознати рат против цивилног становништва 1914-1918".

Холцер своју књигу отвара описом масакра у Шапцу, када је само у једном дану, 17. августа, на тргу испред цркве побијено 80 цивила - такође жена и деце, њих у тој драматургији није требало измишљати, само их покупити.

Починиоци су често били пијани, а њихове акције нису биле део ратних операција, али су се свеједно одвијале плански на основу наређења одозго, описује Холцер, и у документарцу пре три дана, и опирније у самој књизи, цивилне аспекте аустроугарског војног похода.

На суђењима организованим у Аустрији после 1920. године налогодавцима тих крвавих пирова, као на пример Казимиру Литгендорфу, директном Поћорековом поверенику за Шабац и околину, углавном се није догодило ништа.

Литгендорф је осуђен на шест месеци затвора, мање 37 дана које је провео у истражном затвору. А и та пресуда није уследила због масакра над цивилима од 17. августа, иако су ти догађаји детаљно реконструисани током судског процеса, већ због тога што је 18 августа, на истом тргу испред цркве, наредио погубљење три своја војника која су "у пијаном стању пуцала око себе".

Холцерова књига удара директно на желудац и извлачи на историјску бину пластичне драматуршке детаље који воде директно ка универзалним темама злочина, сећања, казне, заборава и опроста.