Deutsche Welle: Срби су 1914. били само – Европљани

Професоре Кларк, скоро сто година трају дебате о утицају атентата Гаврила Принципа на аустроугарског престолонаследника на почетак Првог светског рата. Ви сте често Принципа означавали као "терористу", а онда сте у немачком издању књиге "Месечари: Како је Европа кренула у Први светски рат" ту реч заменили речју "атентатор". Зашто?

Неко ко је за једне терориста увек је за неке друге борац за слободу и обратно. То у потпуности зависи од перспективе. Чини ми се да читава та дебата нема научну позадину, то је пре расправа о патриотским, југословенским идејама Гаврила Принципа. Проблем са изразом "тероризам" је у томе што данас под тим појмом подразумевамо нападе на лаке мете - жене, децу, тржне центре, ресторане са хамбургерима... Циљ тих напада је сејање страха међу широком популацијом. Принцип и његове колеге нису желели да убијају недужне људе и шире страх међу становништвом. Истина, они су желели да створе климу страха у бечкој политичкој елити, али нису били терористи у данашњем пејоративном значењу речи. Зато треба тражити нијансе у изражавању.

У Србији сте критиковани, јер сте атентат означили као један од разлога, а не само као оправдање за рат. У тамошњим уџбеницима пише да би рата свакако било, само неком другом приликом.

Често ћете чути да је атентат из Сарајева само изговор или, како ми у енглеском кажемо - pretext. Моје мишљење је другачије, не мислим да је тај догађај само изговор. Током криза пре 28. јуна 1914. у дискусијама у Бечу голубови увек побеђују соколове, а тих соколова и те како има - рецимо, начелник Генералштаба Конрад фон Хецендорф зазива рат сваком приликом. Али политичка хемија у Бечу знатно се променила тек након сарајевског атентата. Најмоћнији заговорник мира је управо Франц Фердинанд, а он више не може да говори јер је мртав. Мислим да је убиство имало дубоке и драматичне последице по аустријску елиту. Цар је био веома стар и знало се да ће Фердинанд ускоро наследити престо. Иако престолонаследник није био омиљен, он је представљао будућност монархије, која у том тренутку има сијасет проблема. Аустријска штампа није нимало претерала када је известила да Принципови меци нису само убили мужа и жену, него потресли и хабзбуршку државну идеју. Атентатор је погодио у центар. И зато мислим да то убиство није само изговор него и разлог за рат.

У књизи описујете 37 дана између атентата и рата. Није могуће да је цео свет кренуо у највеће крвопролиће у историји само због једног човека, Гаврила Принципа?

У праву сте, заправо је Сарајево веома брзо заборављено. Месец дана касније један амерички дипломата из Брисела јавља писмом Вашингтону да је "пре само неколико дана Србија била у главној улози", али да је сада "нестала негде иза сцене". То је згодна позоришна метафора. Атентат јесте покренуо кризу - не могу да замислим да Аустроугарска објављује рат Србији у неком другом сценарију - али онда у игру ускачу разни други разлози. Половином јула британски министар спољних послова Едвард Греј јасно каже - нећемо ваљда у рат за српски рачун! За њега је то било гротескно. Британци не гаје симпатије према Србији, овдашња штампа у то време чак и расистички пише о Србима. Једноставно, сви прорачунавају ризик од рата и могућу добит, и сви се одлучују за рат.

Наслов ваше књиге "Месечари" заправо се односи на све политичке моћнике оног времена који нису спремни да политички превладају кризу него се листом одлучују за рат.

Термин "Месечари" је збунио многе, али нисам могао да одолим, то је тако лепа реч која људима нешто значи. Ако месечаре буквално схватите као особе које су несвесне својих поступака, па не могу бити одговорне за оно што ураде, онда метафора наравно не функционише. Али метафоре не треба схватати буквално. Ја сам више мислио на особину месечара да имају одређене намере, али да не могу да сагледају последице својих дела. Мој брат је, на пример, са девет година месечарио по кући припремајући доручак, а заправо је било три сата ујутро и он уопште није био у кухињи. Било је нечег сличног у понашању актера из 1914. године. Кад читате шта су радили у тих 37 дана између атентата и рата, пожелите да упаднете, продрмате их и викнете: Ма дајте, људи, зар не видите куда ово води?! Питао бих Аустријанце да ли је стварно вредно одбацити све у име освете Београду. Сви они нису били способни да препознају оно што је данас очигледно - рат великих сила био је најгори могући сценарио, катастрофа. Њихова неспособност да вреднују надолазећу катастрофу чини их, на неки начин, месечарима.

Пребацује вам се и да желите да окривите Србију за рат... Колико уопште данас има смисла расправа о кривици?

Свакако да нисам желео да окривим Србију за избијање рата. Читава књига - и то ми је веома важно - јесте покушај да се одмакнемо од приче о кривици и потраге за кривцима. Треба да схватимо да је Европа 1914. била опасно место, а да та опасност није долазила само из једног или два центра, рецимо Беча и Берлина, него се крила свуда. На Балкану је постојала озбиљна регионална криза осликана у два балканска рата. Србија ту има своју улогу, али било би апсурдно и смешно Србију кривити за рат. У намери да прошире националну територију, ако треба и насилно и ратом, Срби нису поступали ништа другачије од Немаца или Италијана. Све су то Европљани и понашали су се европски за оно време.

Кристофер Мунро Кларк је аустралијски историчар и професор модерне европске историје на Кембриџу. Од 1985. до 1987. студирао је на Слободном универзитету у Берлину и данас важи за једног од највећих познавалаца пруске историје. За књигу "Месечари: Како је Европа кренула у Први светски рат" недавно је награђен Брауншвајгском наградом за историју.