РТС, шта после Тијанића

За колумнисте који пишу на српскохрватском Тијанићева смрт има исте разорне последице као Титова за југословенске комунисте - његов стил и утицај ће остати недостижни, посао којим се баве ће вероватно изгубити на значају, слобода изражавања ће сходно томе опадати, јер колумне неће никога више ни претерано провоцирати ни претерано радовати, а та динамика је у самом корену овог позива. С друге стране, и Тијанићев рад на РТС-у у великој мери подсећа на Титов. Руководио је гломазном машинеријом која је у себи спајала медијску кућу и социјалну установу, у једном тренутку је почео да је претвара из државне радио-телевизије у Јавни сервис, слично Титу који је трансформисао СФРЈ из централизоване стаљинистичке државе у оазу самоуправљања.

Форма Јавног сервиса, као и комунизам односно самоуправљање у изворном смислу, остали су недосегнути и за Тијанићевог и за Титовог живота. После смрти оваквог лидера, отвара се питање наследника. У СФРЈ се још Уставом из 1974. предвиђало да после Тита више никада неће моћи да се појави таква фигура, са таквим овлашћењима и мандатом, мада су многи желели да заузму његово место. У случају Тијанића, формалне ингеренције његовог наследника остају исте, али се чини да политичке елите не желе такву харизматичну личност на челу РТС-а, али да исто тако нема ни кадрова који би могли заузети његово место.

Не знам колико је сам Тијанић крив за такво стање, али чињеница је да наша медијска сцена са читавих шест кућа са националном фреквенцијом није успела да изнедри човека тог калибра. У нашем осетљивом медијском простору, упркос томе што нам култура пословања диктира различите погледе на тај проблем, државном радио-телевизијом која је на путу трансформације у јавни сервис и даље мора да руководи харизматична личност која ће из властитог ауторитета генерисати барем елементарно поверење грађана и политичких чинилаца.

Морамо имати на уму да су после диригованих Милошевићевих медија који су извештавање довели до пароксизма, а потом и врло слободних изношења најтежих оптужби у јавности, у погледу политичког и финансијског утицаја на рад новинара, грађани изгубили поверење у медије. РТС је у том смислу најделикатнији пример хода по жици, јер се он не бави искључиво извештавањем, већ и стварањем "званичне слике" о нашој стварности што је велика одговорност.

Тијанић је био парадигма опредељења да се на чело медија постављају новинари иако је РТС имао много шире програмске циљеве од информативног програма. Можда би промена струке онога ко је на челу ове куће била добродошла, али чини се да још увек није тренутак за то.

У Тијанићевом мандату највише је напредовао информативни програм. Окупљени су практично сви наши новинари који су дорасли задацима РТС-а, осим можда пар изузетака који су остали на Б92. Отуд је овај сегмент програма и највише унапређен тако да без икакве сумње РТС има доминантну позицију у том домену.

Кад је реч о страном филмском и серијском програму, Тијанић је прво радио са Робертом Немечеком који је остварио значајан домет на Пинку, али га је у међувремену прилично вешто трансформисао у складу са нашом медијском сликом - страни филмови и серије нису више значајно погонско гориво гледаности, и Немечеков наследник Иван Карл је преформулисао РТС-ов програм у нови, одржив, концепт у коме су популистички и квалитетни садржаји били ваљано избалансирани. Повремено се гледаоцима подилазило Ван Дамовим филмовима, али су се и подизали критеријуми Би-Би-Си, ХБО и скандинавским серијама. У овом домену, РТС такође има доминантну улогу.

У погледу гледаности и продукционих амбиција, РТС несумњиво има доминантну улогу и у домену домаћег драмског програма. Нажалост, чини се да је ово сегмент у коме су очувани разни ранији клијентелистички односи и у њему је Тијанић успео понајмање да изврши трансформацију. Временом је РТС-ова драмска продукција постала прегломазна, серије су добијале непримерено велике наруџбе епизода, по сумњиво високим ценама, а аутори и теме су се бесомучно понављали. Иако је у погледу рејтинга, РТС ту остао неприкосновен, Прва се наметнула као динамичнија креативна средина. Тај домен креативности је свакако простор за напредак у коме ће Тијанићев наследник моћи да се покаже.

Документарни и образовни програм, као и емисије из културе аутоматски представљају нешто у чему РТС доминира, у најмању руку зато јер се остале телевизије тиме ни не баве. Ипак, чини се да у овом домену постоје два важна правца за даље унапређење. Прво, РТС одавно није формирао неке истински квалитетне и свеже ауторе у овим жанровима. Нове продукције има, али је махом врло безлична и неупечатљива. Друго, остаје велики проблем термина, јер је Други програм, као главни носилац ових садржаја, и даље оптерећен канцером скупштинских преноса који онемогућују да се термини оваквих програма успоставе и устале.

Домен у коме је РТС у приличној дефанзиви јеста забавни програм. Један од разлога за то је промена медијске слике у којој је културни капитал појављивања на телевизији потпуно девалвиран, делом кроз постојање великог броја националних фреквенција, делом због потпуне дерегулације у овој сфери. То је праћено кризом музичког бизниса на глобалном нивоу која се пренела и код нас. Кад се томе додају монополи дискографских кућа које су везане за медије (ПГП-РТС, Сити и Гранд на Пинку, Б92, сада и Прва) дошло је до разарања сцене и немогућности да се генерише хит, јер се ниједна песма не емитује на свим медијима. Отуд је РТС најспорије реаговао на ове промене. Поред Евровизије која је имала велики значај, и објективно јесте најважнији догађај у сферама забавног програма у целом региону, и неких традиционалних квизова, РТС на другим нивоима напросто није успео да се снађе. Музичке и забавне емисије су им махом слабе и без великог значаја на терену, а већ годинама нема чак ни озбиљно конципираног Новогодишњег програма који је раније био понос ове куће. Евровизија је остала својеврсни смоквин лист који покрива пораз РТС-а у овом домену, а очувано достојанство самог програма је сатисфакција којом се правда недостатак покушаја да се нешто уради. Стога забавни програм остаје велика прилика за Тијанићевог наследника, али и обавеза пошто је РТС постизао значајне резултате на том пољу.

Наследнику остаје РТС са превеликим бројем запослених, од којих су многи неупотребљиви и срећом ретко навраћају на посао. Али и сто младих стручњака који су примљени протекле године. Ови нови кадрови без икакве сумње уливају оптимизам и нуде могућност за свеже програмске идеје.

Југославија није успела да преживи без Титовог ауторитета, запљуснута разним алтернативним концептима. РТС данас такође наилази на кризу, озбиљну конкуренцију, и разна програмска искушења која је Тијанићев ауторитет успео да превазиђе. Као што је СФРЈ више страховала од стаљинизма него од капитализма, тако и РТС пред собом има страх од екремизације с једне и веранизације са друге стране. Клизање у популизам ради рејтинга или херметичност ради очувања престижа су огромни ризици, нарочито ово друго - ако РТС постане претенциозан, у Србији неће остати нико ко ће иоле покушавати да омасови нешто квалитетно. Иако оно најмасовније на РТС-у често није било квалитетно, није било ни апсолутно погубно као адути других канала. Кључна паралела између Тијанића и Тита је ипак то што су обојица оставили своје животно дело, Југославију односно РТС, у бољем стању него што су их затекли.

(Шира верзија текста објављеног у Новинама Новосадским)