Die Presse: Идеологија не доноси решења

Чак и ауторитарно-капиталистичке државе у Азији, којима се свет до сада дивио као "развојним тигровима", не проналазе одговоре на растуће захтеве становника за више демократије и слободе.

Идеологије, досадашње максиме социјалног и економско-политичког деловања, пукле су као мехури од сапунице, зато што више нису у стању да избалансирају неравнотеже које су саме створиле. Шта нам дакле остаје као наслеђе из времена великих идеологија?

Социјалдемократске државе благостања у Европи, до сада су успеле да доведу у везу највиши степен праведности са економском динамиком. Нажалост, јављају се оправдане сумње у издржљивост таквог модела, с обзиром на то да се и он носи са проблемима незапослености, дужничке кризе, растуће неједнакости и опадајуће демографије.

У Латинској Америци је многим државама пошло за руком да, инспирисане теоријом развојне економије Фернанда Кардосе, у великој мери редукују сиромаштво и изграде динамичне економске системе.

Али и ту се поставља питање колико је, због смањења цена сировина, такав раст уопште одржив. Осим тога, сиромаштва је мање, али је друштвена неједнакост у порасту.

Упркос свим сумњама и ограничењима, посматрам европска и латиноамеричка искуства као централне тачке за моја размишљања о друштвима будућности. Дакле, шта долази после неолиберализма?

Крај идеологија, у сваком случају. Чак је и сан о социјализму као коначном социјалном систему давно одсањан. Идеја да социјални инструменти, исковани у једном друштву, могу поседовати општу светску важност, доказала се, на срећу, као илузија.

Али, са идеологијама или без њих, постоје универзални принципи са којима је сагласна свака демократска левица. То су заштита људских и грађанских права, демократија, слобода, праведна расподела, правна сигурност, шансе за образовање и рад, развој уз очување природе.

Стојимо пред дивовским изазовима. Глобализација светске економије и револуција комуникација преокренуле су све постојеће економско-политичке теорије на главу. Рађање глобализоване финансијске привреде, њен снажан моментум и криза која се надовезала тек су први гласници новог времена.

Услови за будућност

Кризе се појављују у све бржем темпу, а њихов карактер је перманентно променљив. Догађаји се развијају брже од политике, људи су уморни од таквог темпа. Основни задатак би требало да буде поново задобити контролу над политичком иницијативом, како друштва више не би била изручена милости и немилости промењивих тржишта. За то је потребно испунити неколико основних услова.

Први услов: Већа правичност у расподели прихода и имовине кључни су моменат за сваку политику будућности. Неконзумирани, неинвестирани капитал, који се перманентно врти у финансијској вртешци, узрокује растућу социјалну неједнакост.

Само правични услови за формирање прихода (становништва) стварају стабилну глобалну потражњу, повећавају животне шансе људи и редукују спекулативни капитал. Класичне методе опорезивања нису довољне, различите интервенције у примарну расподелу прихода јесу неопходне.

Други услов: Институције приватног права морају бити изнова промишљене. На пример, приоритет акционарског капитала изводи се из апсолутне интерпретације "својине". Критична правна теорија је међутим "својину" увек посматрала као скуп права и обавеза. Један социјално подношљиви правни систем мора изнова дефинисати како права, тако и обавезе власника.

Трећи услов: Образовна револуција постаје питање преживљавања. Само људи који константно подижу властити образовни ниво могу разумети сутрашњицу и одлучивати о њој.

Четврти услов: Богатство народа све ће мање бити дефинисано кроз непланирано расипање природних ресурса, а све више кроз иновативне производе и услуге. Образовна револуција стога мора подићи ниво образованости становништва у целини, прилагодити радне специјализације технолошким стандардима и подићи квалитет излазних резултата.

Нова социјална политика не сме се свести на исправљање социјалних прилика. Социјална политика није и не сме бити третирана као милосрђе за сиромашне. Напротив, социјална политика је полуга развоја, она је гарантовани удео сваког појединца у заједничком богатству једне нације. Социјалној политици се мора подарити трансформативни друштвени карактер.

Пети услов: Политика је заборавила да мисли, и зато се стагнација политичког мишљења мора превазићи. Криза демократских политичких система показује се малим изласком људи на биралишта и растућом културом протеста. Људи су често под утиском да се њихове животне судбине више не одлучују на изборима.

Шести услов: То "искрцавање" људи с демократског брода је превасходно последица ниског квалитета друштвеног дискурса, што значи незадовољавајућег типа масовних медија. "Булеваризовани" масовни медији воде директно у дегенерисане демократске форме.

Недостатак друштвених и економских алтернатива, сажет у политичкој крилатици TINA (There Is No Alternative), озбиљно угрожава демократију.

Морамо храбро кренути у потрагу за нечим новим. Наша будућност није записана у историјским документима. Потребна нам је комуникативна левица, спремна да глобално посредује када су искуства у питању. Осим тога, не постоји само један пут до бољег друштва. Левица у будућности мора бити плуралистичка и комуникативна.

"Сизиф? Он је срећан човек."

Не ради се о томе да једну теорију или идеологију треба спровести у дело, већ о томе да треба побољшати животне шансе становништва у условима глобализованог света.

Остварење изреке "по мери човека" основни је стандард наше политике. Никада нећемо доћи до утопијског циља, правићемо грешке и враћаћемо се натраг. Албер Ками је писао како "морамо бити у стању да Сизифа доживимо као срећног човека".

Највероватније није при томе мислио на демократску левицу. Али у сваком случају, метафора добро описује људе који не одустају од пројекта праведног друштва.

Превела Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча