Имануел Кант и крстареће ракете

Коментари којима штампа немачког говорног подручја прати ратне дилеме америчке администрације јесу јединствени: не само да је у сиријској јами, у којој тренутно седи 44. председник САД Барак Обама, хладно и мрачно, него ју је он последњих годину дана властитим рукама копао не би ли се заглибио што дубље.

На питање зашто Американци сами себи чине оно што им нико други на свету овог тренутка не би могао учинити, све да и хоће, односно зашто службена Америка мазохистички упада из једне безизлазне спољнополитичке ситуације у другу готово истоветну ситуацију, европски извори не дају задовољавајуће одговоре.

Они се могу добити само ако се поглед усмери преко Атлантика, где се управо формира последњи стадијум аутохтоне америчке идеологије трансформацијског интервенционизма. Према њему војна сила, илегална и унилатерална ако не иде другачије, испоручена са узвишене моралне осматрачнице, аутоматски претвара свет у боље место.

Прича о томе како се амерички неоконзервативизам (пројекат републиканаца) нашао здружен са хуманитарним интервенционизмом (пројекат демократа), да би задњих петнаестак година експлодирао у империјалном синдрому оружане продукције "бољег света", врло је комплексна.

За ову прилику поједноставићемо је утолико да као линију синтезе користимо личност и дело Саманте Пауер. Она је некада била новинар-извештач из Босне, прослављена је ауторка бестселера "А Problem from Hell: America and the Age of Genocide"(2002, Pulitzer 2003), нешто касније Обаминa саветницa за националну безбедбедност, а од пре два месеца она је амбасадорка САД у Уједињеним нацијама.

Још поједностављеније: Барак Обама иде у рат зато што му Саманта Пауер говори да је рат добра и морална ствар, да Америка има не само право - то је "право" наиме имала и пре - већ сада и обавезу да силом трансформише лоше системе у добре.

С друге стране, и Саманту Пауер неко гура у рат - у конкретном случају то је амерички дух времена, који је проговорио кроз њену књигу "Проблем из пакла" и искористио то дело као платформу једног десно-левог, црно-белог, "никад-више" специфично америчког друштвеног консензуса.

Америчка политика, две линије развоја

Две су линије развоја паралено текле у америчкој политици, пре него што су се крајем деведесетих година прошлог века са НАТО бомардовањем Србије додирнуле, међусобно сабрале и до дана данашњег наставиле заједно: неоконзерватизам и хуманитарни интервенционизам.

Неоконзерватизам, у константном напредовању од 60-тих година, интелелектуално су осмислили аутори као Франсис Фукујама, Семјуел Хантингтон или Ричард Перл, а у праксу увели људи од акције као Пол Волфовиц, Доналд Рамсфелд, Дик Чејни.

Нео-кон шифра је: "насилни" увоз либералне демократије америчког типа у друштва без демократске традиције (социјално катастрофалне интервенције у Авганистану и Ираку, збуњеност око наводних "необичних" ефеката "Арапског пролећа").

Хуманитарни интервенционизам, који дефиницијски и садржајно расте од Руанде 1994. и Сребренице 1995. године, учвршћује се са Србијом 1999, а сада са Сиријом иде ка другом великом тесту, јесте чедо демократа.

Новинарско-интелектуална кума је Саманта Пауер, а политичари из праксе Медлин Олбрајт, Вилијам Коен, Сузан Рајс и, у персоналном континуитету, сада и формално моћна Саманта Пауер. Шифра "хуманитараца": од политике уредовања, глобално америчко лидерство прераста у културу уредовања; ad hoc програм постаје перманентни програм.

Kада је на пример Обама прошле недеље у једном даху поређао "Руанду, Косово и Сирију", иза њега је стајала кратка, али драматична традиција хуманитарног интервенционизма - оно што је Србима, и не само њима, изгледало као сабирање крушaкa и јабука, из америчког угла спада у јединствену категорију етичког императива службене политике САД.

Синдром Кантовог моралног императива

И једни и други љубитељи трансформацијског интервенционизма, "неоконзервативци" и "хуманитарци" нашли су се, још од времена другог Клинтоновог мандата (1997-2001), здружени у менталном синергетском синдрому Кантовог етичког императива: звездано небо изнад њих, морални закон у њима.

Све то и не би било тако лоше, да се "звездано небо" у конкретном случају не односи искључиво на 50 звездица на застави Америке. Или чак, да Америка заиста располаже практично неограниченим ресурсима да за талибане, Ал Каиду наредних пола века организује спонзорисане курсеве из либералне демократије.

Стивен Вертхајм са Универзитета Колумбија, један од највећих критичара Саманте Пауер и њене доктринарне библије "Проблем из пакла", прегнантно описује колико је глобалне штете тај "дух времена" којег је Пауер ловила у време ратног извештавања из Босне починио и још чини.

Ако су геноцид, етничко чишћење, религијско насиље и хибридни режими-монструми "проблеми из пакла", онда је одговор који Пауер предлаже - да је, наиме "унилатерална, илегална интервенција боља него никаква интервенција" - "решење из пакла", пише Вертхајм (његов чланак "A Solution from Hell: the U.S. and the Rise of Humanitarian Interventionism, 1991-2003, објављен је у специјализованом часопису Journal of Genocide Research, септембар-децембар 2010).

Стивен Вертхајм и интелектуална линија којој он припада су такозвани "реалисти", трећа група доктринарне америчке политике, на одстојању и према "неоконзервативцима" и према "хуманитарцима".

Ко пита за излазну стратегију

Како се, према Вертхајму и колегама, препознаје "реалиста" у службеној америчкој политици (и сходно томе, кад се препозна, истерају га напоље)? То су они који пре, а не у току војне интервенције постављају питања о излазној стратегији, могућим компликацијама, послератном сценарију и, најгоре од свега, ограниченим ресурсима које Америци стоје на располагању да по свету клонира либералне демократије по свом узору.

Систем вредности је постављен на главу: ако питаш за излазну стратегију ти си кукавица, ако поносно јашеш у сусрет неизвесности онда си храбар, закључују аутори као Вертхајм, жалећи се да ће због тврдоглавости "САД изгубити способност да води".

Управо су у том контексту симптоматичне последње реченице у књизи Саманте Пауер, где се она игра са логиком афоризма Џорџа Бернарда Шоа у смислу - разумни људи се прилагођавају свету, неразумни прилагођавају свет себи. "Због тога," пише Пауер, "будимо неразумни, јер и прогрес и напредак зависе од неразумних".

За српску јавност је посебно важно истакнути да је Србија била катализатор идеолошког брака нео-конса и интервенциониста и да је та доктринарна веза дефинитивно благословљена под интервенционистичком библијом "Проблема из пакла" Саманте Пауер.

Гледано на тај начин, Србија је 1999. године ушетала равно у клопку - не у смислу "клопке" коју би јој тадашња америчка администрација намерно поставила, већ у смислу специфичне динамике тек рођене доктрине "звезданог неба и моралног закона" која је само чекала ко ће први прећи "црвену линију".

Ко поставља, а ко улеће у клопке?

Милошевић ју је прешао, а да вероватно никада нећемо сазнати да ли је тога био свестан. Асад је већ деценију и по у прилици да скупља искуства из америчког империјално-моралног синдрома - он улеће у клопке, али их и сам поставља, што добро доказује најновији развој ситуације са одгођеном интервенцијом.

"Реалисти" дефинишу "доктрину Пауер" (неоконзервативци + хуманитарци) на следећи начин: сила као преферирана опција, црно-бели морализам као преферирана форма анализе и унилатерализам као преферирани начин акције. Једина разлика између те две групације: хуманитарцима је у суштини непријатно због њиховог унилатерализма, неоконзервативцима није.

Без "Проблема из пакла" Саманте Пауер не може се схватити Обамино самоиницијативно укопавање у сиријску јаму, а без Клинтоновог Косова као "инстанце генералног принципа" не може се разумети америчка морална доктрина крушака и јабука.

Како је једна новинарски интересантна књига која се чита у даху, истовремено драматична, напета, површна и редукционистичка, дошла до тога да боље од свих осталих симболизује политичко-идеолошки дух модерне Америке?

Одговор се крије већ у питању: зато што је добро написана, зато што описује сву тугу несавршеног глобалног света и зато што предлаже једноставна решења - прво у рат, онда ћемо видети шта даље.

Косово после НАТО интервенције

Као доказе да је интервенција на Косову оставила боље стање него што га је нашла Пауер наводи два примера из живота: прво, да је Клинтон данас јако популаран на Косову и друго, да четрнаестогодишња Албанка "светле коже" (!) Дрита Хyсеyни каже у микрофон како је захвална што су јој Американци донели слободу, чак иако би њени родитељи без те акције можда још били у животу.

Значи ли то како је америчка јавност пре тога била под утиском да су Албанци "црни", а Срби колонијална сила из деветнаестог века?

Пауер, која није директно подржавала поход Буша јуниора против Ирака, није била ни против њега - њен мото је био да ће интервенција "претворити Ирак у зону сигурности, али свет глобално учинити још несигурнијим".

Педесет одсто је била у праву. Сад би још само требало ту теорију "пола-пола" тестирати на Сирији, још једној територији где се "проблем из пакла" третира "решењем из пакла" без излазне стратегије.

И на крају - онај део српске јавности који, ношен фрустрацијама из новије историје (1999) са задовљством прати наивне фантазије америчке спољне политике, требало би да буде више забринут, него злурад - САД је још увек водећа сила западног света, а Србија је у свом добром делу, чак иако она тога није увек свесна, део Запада.