Süddeutsche Zeitung: Сирија, месечарење према катастрофи

Америчка администрација спремна је да умаршира у још један рат, иако америчка јавност то очито није. Рат је најављен, а као и сваки најављени рат крије у себи неслућени потенцијал погрешних процена, катастрофалних калкулација и грешки које се дуго и скупо плаћају. Ево шта о првим данима одбројавања пише познати амерички стручњак за спољну политику Џон Халсман као гост коментатор немачког дневног листа Зидојче цајтунг.

Сједињене Америчке Државе одлучиле су, из погрешних разлога, да ушетају у паклени вихор сиријског грађанског рата. При томе су и председник, и војна елита и народ већ одавно уморни од рата - а ипак се крећу према интервенцији која је, једноставно речено без икаквог смисла. Оно то се сада гледамо, знакови су моралне пропасти.

Значи опет. Врло вероватно, потпуно сумануто, сиријски председник Башар ел Асад употребио је хемијско оружје против властитог народа - и због тога је амерички председник Обама допустио да га увере како је америчко мешање по сиријском грађанском рату исправна ствар.

Обама се нада како ће на тај начин повратити пољуљану веродостојност угледног државника. Без дубоког промишљања, унапред је најавио како је употреба хемијског оружја она црвена линија после које Америка улази у рат. Какав изазов за све оне који прижељкују такав војни сценарио.

Због најслабијег од свих могућих разлога који постоје, Сједињене Америчке Државе још једном улазе у туђи ратни вихор, месечаре у правцу Велике Катастрофе, а све то без јасне стратегије у приступу паклено-комплексним проблемима Блиског и Средњег истока.

И британски премијер Дејвид Камерон је био кратковидан и викао "У рат", док га његов самосвестан парламент није зауставио.

Такав би развој ситуације у Лондону требало да буде довољан разлог и за наше америчке политичаре да мало ставе прст на чело. Пре него што се неповратно престројимо на путу за Велику Катастрофу, било би упутно да претходно консултујемо властити разум.

Поента: Та је интервенција апсолутно бесмислена. Она не служи америчким интересима, она не мења стратешке распореде на сиријском тлу. Она не кореспондира са жељама америчког становништва.

У политичком погону у Вашингтону још увек важи стара локална мудрост, по којој су криви људи који говоре голу истину. Какав год то успаљени ратнички речник будемо морали да слушамо наредних дана, шта год се од нас буде тражило да прихватимо, једну ствар никада не смемо сметнути с ума: Реалност налаже, да свака западна стратегија према Сирији мора да буде компатибилна са западним интересима.

А шта у том смислу имамо на терену? Ситуација је следећа: С једне стране касапин Асад и компанија, што значи владине снаге потпомогнуте бруталним ратницима Хезболаха и иранске Револуционарне гарде. Одговара ли дугорочним западним интересима да та страна надвлада? Сложимо се да је одговор не.

Е да, али онда погледамо на другу страну, према онима који се боре против Асада. Од почетка грађанског рата, најјаче и најутицајније снаге су оне директно повезане са Ал Каидом. Логичан закључак: Онај ко бомбардује Асада, подржава Ал Каиду. Интересантно је и питање, да ли је неко у Вашингтону већ можда дошао до таквог закључка?

Немојмо заборавити, те побуњеничке перјанице из група Јахбат ел Нусра и Ахрар ел Шам су радикално исламистичке и осим тога директно повезане са организаторима терористичких напада на Америку из 2001. године.

Како би било да те две стране реше своје међусобне неспоразуме без нас?

"Племенити" борци за слободу у Сирији ситно посејани

Другачије речено, нема у сиријском рату "добрих момака" иза којих се Запад може мирне савести сврстати. Питање је колико уопште Запад може и разумети тај конфликт. Ипак, упркос тој игноранцији, Вашингтон и у њему министар спољних послова Џон Кери настављају да у Сирији траже митско биће, невиног белог једнорога - у конкретном случају веродостојног и толерантног "борца за слободу".

Опрезно речено, у Сирији је таква врста племенитих бораца ситно посејано семе. Стога би било најрационалније пустити Ал Каиду да се и даље бори против Асада, Ирана и Хезболаха, и обрнуто. Руку на срце, не среће се често таква ратна констелација која би више одговарала западним интересима од ове.

Ако хладно пребирање по чињеницама води ка закључку да је војна интервенција Запада идиотарија (иако ће упркос свему бити спроведена!), њене отужне последице само ће водити даљој ескалацији сиријског ратног наратива.

Обамини мотиви вођени су снагом погрешног морализма, што у преводу значи да човек не чини објективно добре ствари, већ ствари због којих се он сам добро осећа. Ношен таквим "фил-гуд" крилима, Обама ће вероватно у једном тренутку с отвореног мора испалити неколико ракетних пројектила, додатно засолити ваздушним нападом - а да све то неће променити ама баш ништа у стратешкој сиријској ситуацији на терену.

Америка је уморна од рата

До овог тренутка, сиријски војни наратив располаже релативно једноставном структуром, омражени Асадов режим климао се док му у помоћ нису стигли савезници Иран и Хезболах. Ништа од онога што Сједињене Државе тренутно намеравају неће битно утицати на ту слику, пре свега зато што је Обама (Богу хвала, бар то!) искључио могућност слања пешадијских снага.

Ваздушни напади - то је ништа, то само демонстрира слабост и неозбиљност Сједињених Држава. С једне стране, Вашингтон улази у конфликт с једним палцем на нози, а с друге би хтео да се то протумачи као одлучна порука оним снагама које посежу за хемијским оружјем.

Американци не желе нову војну интервенцију. Протеклих десет година тапацирано је примерима како једна спољнополитичка елита у властитој охолости игнорише властите грађане - ратови у Авганистану и Ираку аутоматски падају на памет. После таквих погрешака на монументалној скали, било би пристојно показати мало понизности. 

Погледајмо резултате актуелног испитивања јавног мнења, на узорку од 1.500 испититаника   проведеног после стравичних слика из сиријских болница: 60 одсто испитаника мисли да Сједињене Државе не би требале да се увлаче у Сирију, док свега девет одсто изјављује да Обама има обавезу да се умеша.

Американци су уморни од ратовања. Америчке војне елите су такође уморне од ратовања. Више од једне декаде бацају се хиљаде живота и билиони долара у ветар - за практично никакав добитак.

Америчка јавност памти оно што арогантна спољнополитичка елита земље радо потискује и заборавља. Одмогнимо Асаду - то је у реду, али коме при томе помажемо? Немамо појма, ситуација је ионако непрозирна. Тако изгледа глупост у својој најчистијој форми!

Нико не сумња да је сиријска клаоница ескалирала у хуманитарну катастрофу. Погинулих је више од 100.000, док је четвртина становништва у збеговима. Наравно да се од нас очекује помоћ, али права хуманитарна помоћ, не војна. Њу би углавном требало дати сиријским земљама-суседима, које стењу под теретом избеглица. Ако то не учинимо, шаљемо у свет симбол пропасти морала.

Али опет, знак моралне пропасти шаљемо у свет и тиме што даље угађамо псима рата, чија бруталност пре свега има за циљ да освежи Обамину потамнелу веродостојност. Они су свесни да једна таква "фил гуд" акција апсолутно ништа не мења на терену, чак директно штети америчким интересима.

Коначно је дошло време да одрасли поврате контролу над америчком спољном политиком - онако, како су Британци то недавно учинили када су Камерону свезали руке.

Џон Халсман (45) је амерички експерт за спољну политику, члан вашингтонске тинк-тенк организације Савет за спољне послове. Професионално је ангажован и на Старом континенту, где се такође појављује у саветодавној улози код релевантних европских влада, као што су Немачка, Велика Британија или Италија. Халсман предаје америчку спољну политику на Универзитету Сент Ендјрус у Шкотској.

Превела: Весна Кнежевић, дописник РТС-а из Беча