The New Yorker: Има ли наде за Либију?

Главни град Либије, Триполи, пао је у руке уједињених побуњеничких снага, које су опколиле град августа пре две године. Шефа државе Муамера Гадафија, побуњеници су 20. октобра 2011. у његовом родном месту Сирту изболи, тукли и упуцали, након што је његов конвој погођен у ракетном нападу НАТО-а.

Крај 42-годишње диктатуре ексцентричног Гадафија, означио је крај драматичних догаћаја који су почели девет месеци раније у Бенгазију.

Тамо су, инспирисани свгравањем Хоснија Мубарака у суседном Египту, Либијци демонстрирали против Гадафија, а протести су прерасли у крвави национални обрачун са снагама безбедности.

Демонстранти су успели, вероватно због помоћи француских, америчких и британских бомби. Прашина се још није слегла, а победа је била означена као светли пример онога што западне силе могу да ураде на модерним бојним пољима, а да притом не загазе на бојиште.

Либија је још једном морала да успостави мир и стабилност. Уместо тога, држава са више од шест милиона људи, фатално је, како се чини, уздрмана ратом. Милиције, настале на различитим регионалним ратиштима, дошле су у посед огромног арсенала оружја и територије.

Упркос организовању парламентарних избора и наводном прихватању грађанских политичара у Триполију, милиција се није повукла. Напротив, употребили су своју снагу и ватрену моћ како би утицали на промене у главном граду, чак су у неколико наврата опколили владину зграду.

Такође су се услед дугогодишпњих регионалних непријатељстава борили једни против других, најновија битка одиграна је прошлог месеца.

Данашњи премијер, адвокат Али Зејдан, бранио је немоћ владе, наводећи да неуспеси Либије призилазе из слабости Либије као државе.

У томе има много истине - састављена од три древна отоманска вилајета, модерна држава Либија имала је само 18 година када је Гадафи преузео власт 1969. године.

У његовом одсуству, либијски државност је као похабана хаљина. Како је либијски писац Хишам Матар написао прошле недеље, "под Гадафијем смо се плашили од државе, сада њена слабост угрожава све што смо постигли".

Колико је Либија изгубила контролу постало је очигледно 11. септембра 2012, када је велика банда, која је обухватила и екстремисте повезане са Ал Каидом, напала америчко дипломатрско представништво у Бенгазију. Тада је погинуло четворо људи, међу којима и амбасадор Кристофер Стивенс.

Инцидент, међутим, није покренуо дебату о догађајима у Либији. У међувремену, ситуација на терену у Либији је погоршана, а екстремисти пролазе некажњено.

У јуну и јулу, десетине Либијаца убијено је у одвојеним сукобима између милиција у Бенгазију и Триполију.

Протеклих недеља било је, практично, најгоре. Угледни бенгазијски Абделсалам ел Мисмари, убијен је 26. јула док је излазио из џамије након молитве.

Мисмари је био истакнути лидер побуне против Гадафија 2011. године, а недавно је постао гласни противник друге по величини политичке организације у земљи - Партије правде и препорода, конзервативне струје у савезу са Муслиманском браћом.

Сумња се да су га убили екстремисти. Два безбедносна званичника такође су убијена у граду тог дана. Дан касније више од хиљаду затвореника побегло је из затвора у Бенгазију, још увек под неразјашњеним околностима.

Наредне вечери, баш пред анти-исламистчке демонстрације против растућег насиља, бомбе су експлодирале испред чувеног суда у Бенгазију, где је устанак и почео.

Страни политичари који су позивали на устанак, још нису проценили регионалне димензције либијских нереда, мада се чини да су огромне.

У априлу је бомбардована француска амбасада у Триполију, у мају, у Нигеру, још једном слабашном суседу Либије, бомбаши су убили око 30 људи.

Ове године, два истакнута секуларна политичара убијена су у Тунису, где је почело Арапско пролеће. У одвојеним инцидентима протекле недеље, терористи су на алжирској граници убили осам тунишких војника.

У четвртак, десетине хиљада Тунишана изашло је на улице како би исказало своје неслагање са исламистичком владавином. Са растућом моћи војске, у постмубараковој Либији и постмурсијевом Египту, Арапско пролеће замењује ширење хаоса.

Сирија је црна рупа у том небеском своду. НАТО савезници, који су ракетирали Либију, сада ћуте о Сирији, баш као што их нема на терену као гаранта мирне обнове државе Либије.

У уторак је стигла вест да је министарство правде оптужило либијског лидера побуњеника у Бенгазију, Ахмеда Абу Катала за саучесништво у нападима у којима је погинуло амбасадор Стевенс.

Ебу Катала, који је признао да је био у бази те ноћи, пориче било какву одговорност за смрт Стевенса.