Neue Zürcher Zeitung: Кривица у Европи и кривица у Азији

Швајцарска књижевница и новинарка Хо Нам Селман, рођена у Јужној Кореји, школована у Немачкој, у свом је најновијем тексту за Neue Zürcher Zeitung упоредила малу културну историју феномена кривице тамо и овде.

Тачно је да када говоримо о кривици, имамо на уму универзални феномен, али он се некад до непрепознатљивости прелама кроз призме различитих култура.

"Кривица" је фасцинантни културолошки феномен, тело с много лица. Бити уплетен у послове света, значи доћи у ситуацију да грешиш, да будеш крив; кривица се спонтано развија из човекове егзистенцијалне препуштености друштву у коме живи.

Две ствари су неопходне, да би се могло говорити о кривњи: прво, фиксирани друштвени поредак, друго, одлука да се његове норме прекрше. Универзалност феномена кривице прекривена је одвојеним културолошким моделима казне.

Европа: Кривац и Бог

Категорије "кривице", појмови "кривње", развили су се у Европи паралелно са борбом за превласт између цркве и државе као две институције засноване на моћи. "Кривица" се у том религиозно-културном контексту појављује или као грех или као повреда закона.

"Грех" је монотеистичка варијанта "кривице", са сврхом да човека уговорно веже уз Бога. Вековима су се теолози такмичили у томе да "греху" подаре детаљно елабориране ознаке лаког препознавања, вековима су се формирале категоријалне листе греха и опроста.

Црква је дуго уживала монополистичку позицију у админстративној обради културне индустрије греха, и на тај начин држала у шаци и живот и смрт појединца. Божји опрост могао се добити само кроз црквену институцију исповеди.

Кад поп у име Бога додељује абсолуцију вернику, он каже "Господин ти је опростио грехе. Иди у миру". Једна трансцендентална инстанца преузима на себе грех раба Божјега. Какав етички мелем за оне који верују у Чистилиште и Пакао!

Гледано са стране, нешто ту упада у очи. Такво схватање греха значи да "кривац" не добија опрост од "жртве" над којом је починио грех/кривицу, већ од Бога. Како су у принципу једном хришћанину чисти рачуни са Богом важнији од чистих рачуна са људима око себе, то значи да се у таквом поимању кривице жртва полако губи из видокруга.

Истина је да кривац/грешник мора показати кајање, понизност и спремност за доброчинство да би дошао у посед абсолуције, али врло често све завршава на вербалним демонстрацијама.

Десет Здравомаријо и видимо се догодине. Активна концентрација на жртву, њене емоције, није у центру хришћанске религије и кроз њу насталих култура. Црквено право и систематизација грехова кроз такозвани "форум интернум" (имплицитна правила свести, вере и савести, за разлику од експлицитних у црквеном "форум еxтернум"- пакету) припремили су терен за секуларне правне системе који су се полако развијали у Европи.

Правни системи данашњих хришћанских култура развили су се на административним каталозима грехова, кајања и опроста које су писале цркве.

Модерни феномен секуларне кривице, који је растао на предрадничким активностима црквеног и римског права, полако се извлачио из теолошког контекста и на крају осамосталио.

Сад је одједном дошло до обрнуте ситуације: Државе су избориле монопол моћи у административном погону кривичне обраде, феномен казне постао је штит правног поретка.

Нешто се међутим није променило из времена црквене премоћи над државом - и сада, као и онда, жртва греха/неправде/недела стоји у другом плану, док у први план ступају односи између државе која кажњава и кривца који се с њоме погађа о висини казне. Жтва је у хришћанским друштвима анонимизирана и "исечена" из етичког комплекса прекршаја и казне.

Азија: У "мрежи" самооптуживања

За разлику од тога, представа о кривици поприма у Азији сасвим друге нијансе. Темељна разлика је већ у томе, да је у Азији институција "греха", у смислу религиозног греха, непозната као таква.

Само у монотеизму може постојати "грех". У читавом том географском подручју усталила се једна позајмица из кинеског језика, која је заједничка свим источноазијским културама када дефинишу појам "кривице".

Та је реч је сложеница између "погрешно" и "мрежа". Буквално значење: Онај ко не поштује норме, "копрца" се у мрежи самооптужби. Свако даље појмовно диференцирање између правне, моралне и реигиозне кривице је у Азији непознато.

Највећи регионални утицај на развој појма кривице и уопште појединачног осећаја погрешног деловања, остварио је Будизам. Једна од специфичности Будизма је да нити сам Буда као божанство, нити његови свештеници поседују ауторизацију да деле казне и опросте.

Будистичко учење је најбоље схватити као специфичан интерпретативни модел уз чију помоћ његови следбеници тумаче услове људског деловања. Сваки човеков чин у времену и простору оставља последице, које онда са своје стране провоцирају нова дела и рађају нове последице.

Чин-последица, акција-реакција испреплићу се тако у бескрајном ланцу међусобне повезаности.

Корејци, на пример никада не посматрају једну изоловану људску акцију, један чин сам по себи, већ увек у његовом комплексном прожимању. Они, као прво не могу ни схватити идеју да на свету постоје издвојене, сингуларне акције.

Према њима, садашња несрећа се доживљава као последица ранијих погрешних дела, старих кривица. Зато су Корејци у стању да свој дуг кривице отплаћују људима који не стоје ни у каквој вези са њиховим преступом. Каже се: "Моје садашње добро дело направиће неколико кругова и једног ми се дана вратити као срећа."

Док се Хришћанство бори против људских слабости, Будизам рачуна с тиме да је човек слаб. Људи по станарду не делују увек морално, учи Будизам, предају се пролазним, варљивим страстима.

На тај начин преплићу се судбине, ствара се "рачуноводство" кривице. Разлоге и узроке није у Азији могуће јасно одвојити једне од других. Тек последице једног чина показују да ли је он био добар или не.

"Зашто" је до кривице дошло, који су разлози - то су све небитна питања у азијским културама. Ако је неко у инциденту изгубио ногу, он ће читав живот остати инвалид - и то је фокус моралног склопа кривице и казне, а не да ли је кривац деловао с предумишљајем или без њега.

Кривац остаје крив у оба случаја. Његово је да од жртве моли опроштај, и само га жртва може дати. Категоријама кривице и опроштаја у азијским културама недостаје и религиозно и правно значење. Није реткост да се људи тамо читав живот сламају под осећајем кривице, да су заувек "ухваћени у мрежу".

Границе кривице и одговорности врло су растегљиве у азијским културама, много више него оне у Европи. У данашњој Кореји као и у Јапану, родитељи одраслих преступника једнако су криви као и он/она - у моралном смислу нема разлике.

Ритуали

Заједничко свим азијским културама је да се опроштај зарађује само кроз добра дела, док се грех/кривица не могу пребацити ни на кога. Нити постоји Бог који прашта, нити традиција институционализованог третмана кривице.

Модерни правни системи у тим друштвима тек однедавно хватају корак. По традицији, само жртва и њена породица поседују моћ да опросте, чак иако се тај процес одвија у растегнутом периоду времена, чак и када су инволвиране врло компликоване социјалне структуре.

Зато је схватање "судбине" пуно јаче у Азији него у Европи. Европљани мисле да јој могу побећи, људи из Азије знају да не могу.

Превод Весна Кнежевић