Foreign Policy: САД спремaн за мушког државног секретара?

Са теоретске тачке гледишта, не постоји ниједан ваљан разлог зашто мушкарац не би могао да буде државни секретар Сједињених Америчких Држава.

Међутим, у круговима од салона престижног Универзитета "Џорџтаун" до Фоги ботома, вашингтонске четврти у којој се налази Стејт департмент, као доминатан провејава став да мушкарац не би дорастао изазову.

Тачно или не, ево неколико оправдања које инсајдери у спољној политици цитирају када хоће да докажу да би постављање мушкарца на највиши дипломатски положај у САД било прецењивање.

Као прво и најважније, многи се питају да ли би мушкарац био довољно издржљив за тај посао.

Државни секретар Хилари Клинтон је током свог мандата обишла више од 100 земаља, прешла готово 900.000 миља и провела 376 дана у иностранству. Обишавши 110 земаља у једном мандату. Клинтонова је оборила претходни рекорд који је држала Мaдлeн Олбрајт са 98 земаља. Такође, Кондолиза Рајс је посетила мање земаља, али је авионом прешла више од милион миља.

Мало мушкараца може да се похвали са толико прелетених миља.

Али, изван сирове издржљивости (снаге) неопходне да би се представљале Сједињене Државе код куће и у иностранству, други се питају да ли би мушкарац могао да прикаже исте способности као и жена. У бројним истраживањима, жене су се показале емотивно интелигентније од мушкараца, са већом способношћу да се саосећају са својим саговорницима.

Особе оба пола слажу се да су жене бољи слушаоци од мушкараца. Док до одређеног нивоа стереотипи могу да пију воду у овом типу истраживања много се тога може оспорити у тврдњама да су жене више културно прилагођене и вичније међуљудским односима од својих мушких колега. Које способности би могле бити важније за доброг дипломату?

Проженски табор не ослања се само на карту осетљивости у дипломатији. Наравно, када се помисли на државне секретаре као што су Клинтонова, Рајсова и Олбрајтова, многи са деснице и левице доводе у питање њихово вођење политике. То се подразумева у овом послу.

Било би тешко пронаћи било кога ко би рекао да је било која од њих три била превише мекана за посао. Не желим да будем превише директан, али да ли уопште има мушкараца који би били довољно чврсти за ту позицију?

Због жеље за политичком коректношћу, да ли можемо да ризикујемо да дамо мушкарцу овај посао, ако нисмо сигурни да би био довољно чврст да се супротстави тиранима из Ирана, Северне Кореје и Кубе?

Такође, важно је истаћи да су државне секретарке Олбрајтова, Рајсова и Клинтонова биле потпуно посвећене послу. До одређене мере, ту је било и личне жртве. Олбрајтова се развела много пре него што је њена дипломатска каријера достигла врхунац. Рајсова се никада није удавала и нема децу. Клинтонова ужива релативну слободу као супруга бившег председника САД, који је и сам активни светски путник.

Ако то представимо деликатно, неки се питају да ли би мушкарац са "традиционалнијим" породичним обавезама, једноставно имао довољно времена, снаге и концентрације који су потребни да би се посао државног секретара обављао ефикасно.

Као што су многи породично оријентисани мушкарци схватили, у захтевном и конкурентном свету модерне дипломатије, једностaвно се не може добити све.

И ту лежи та снажна и недостижна моћ. Да ли тренутно постоји иједан мушкарац који би могао да инспирише и генерише, за само пар дана, 45.000 "пратилаца" на друштвеној мрежи Тамблр? Да ли се неко сећа неког високог мушког дипломате који је довољно добар пијаниста да може да одсвира нешто краљици Елизабети у Бакингемској палати као што је Рајсова то урадила 2008. године? Да ли може да се замисли да у Смитсонијану изложе модне детаље мушког дипломате који су коришћени да пренесу суптилну, и у истом тренутку снажну, дипломатску поруку као што је Олбрајтова користила брошеве?

Можда ће Мит Ромни, док се бори да сустигне Обаму у председничкој трци, бити у искушењу да се упусти у неку врсту политике специјалних интереса и обећа да ће поставити мушкарца на позицију државног секретара.

Потез би сигурно наишао на одобравање код америчких мушкараца који се често осећају неуважено на том месту. Поред тога, мушкарци остају и веома важна мањина када је реч о гласању на председничким изобрима – они су чинили 46 одсто бирачког тела на изборима 2008. године.