Le Monde: "Господин Нормални" досадио Французима?

Француски председник Франсоа Оланд не жели да буде беспослени први човек државе, а ни да буде попут енглеске краљице која нема никакву конкретну политичку моћ. И поред тога, Франсоа Оланд прекинуо је председничку свеприсутност у медијима коју је започео његов претходник Никола Саркози. Иза ове одлуке стоје два мотива: заштита председничке функције и смиривање дешавања унутар Француске.

Однос Оланд - Саркози је суштински контраст између "нормалног председника" и "хиперпредседника". Овим аргументом Оланд се често служио у току своје председничке кампање, која је у медијима оцењена као "антисаркозистичка".

Било како било, Оланд полако почиње да личи на неког тихог председника иза паравана, изолованог од грађана, затвореног међу зидинама Јелисејске палате, кога чешће можете видети у страним престоницама него на француским приградским путевима. Оваква слика неодољиво подсећа на Жака Ширака, нарочито пред крај његовог тзв. "дуплог мандата" дугог 14 година.

Оланду и даље успева да у своју корист окрене чињеницу да је све ново привлачно. Нажалост, биће довољно само неколико месеци да зидови Јелисејске палате потпуно заглуше вреву спољашњег света и уљуљкају га у лажну безбрижност. Јер, начин на који Оланд води политику се показао као прилично нејасан, што додатно угрожава његову председничку функцију.

Француски председник жели да политичка моћ долази и одоздо, те да се демистификује једна од најпознатијих париских улица Фобур Сент-Оноре (Faubourg Saint-Honoré) у којој се налази већина министарстава и Владиних институција, а све у циљу смањења државних органа - посредника у вршењу власти. Франсоа Оланд жели да "пусти Владу да влада", као и да социјалним партнерима дâ више одговорности. На тај начин планира и да посредно натера синдикате (који су у великом броју гласали за њега) да испуне свој део договора о мерама штедње.

Оланд жели да буде први социјалдемократски председник Пете републике. Такав план захтева много одрицања и тактичности како се председник не би сувише утопио у политички пејзаж.

Изабран у фото-финишу, са врло малом разликом у односу на свог противкандидата Саркозија, нови председник је поново увео телевизијско обраћање француском аудиторијуму 14. јула (годишњица пада Бастиље). Наиме, та традиција потиче још из времена његовог претходника и политичког истомишљеника Франсоа Митерана, док ју је Никола Саркози заобишао, пошто се већ довољно често појављивао на телевизији.

Франсоа Оланд је разумео опасност којом прети предуга медијска тишина од стране председника. Стога се спремио за говор истинског предводника и владара, обележен изузетним напорима да се повећа порез за финансирање социјално угрожених особа, што није истицао током кампање. Ипак, тај проблем је избио у први план након конференције о социјалним питањима.

Што се кризе еврозоне тиче, Оланду је појам "штедње" мрскији него самом Саркозију. Нови председник не воли да користи ту реч јер подсећа на некакву казну. Он неће солити памет Французима, нити их као љутити отац јурити унаоколо са прутићем. Од самог почетка свог мандата, Оланд се ограђује од било какве драме у вршењу своје функције.

Овакав приступ је потпуно у складу како са његовим темпераментом, тако и са његовом политичком визијом. Наиме, он неће уводити ригорозне мере, нити агресивно наступати против економске депресије која је захватила Француску како би је покренуо и дигао на ноге.

Напротив, Оланд планира да се грчевито опире струји која га носи ка препрекама које се свакодневно увећавају. Он ће покушати да, као његов претходник Франсоа Митеран, "времену дâ времена". Али он испред себе нема, као Митеран, седам година, већ само пет. То, признаћете, није много. Изгледа као да се на Оландова плећа сручило још терета - да пронађе своје место и одабере одговарајући политички тон.