The Washington Post: Југословенске лекције за Европу

Некада давно у Европи је постојала конфедерација. Простирала се од Алпа до Јадрана, дуж древне линије која је раздвајала западни хришћански свет и Византију.

Конфедерација је обећала да ће заувек зауставити ратове који су кроз историју раздвајали њене народе. Градило се јединство и међузависност кроз заједничку валуту, слободно кретање рада и капитала.

Залажући се за мир, једнакост и људска права, конфедерација је понудила "треће решење", између немилосрдног америчког капитализма и неефикасности централног планирања.

Поред тога, понудила је алтернативни центар моћи земљама које нису биле задовољне могућношћу да савезнике бирају између Сједињених Америчких Држава, Кине и Русије.

Међутим, Југославија се распала 1991. године после деценије сукоба, који су постепено ескалирали. Њен пад праћен je обнављањем етничких сукоба, крвавијих од борби из времена Другог светског рата, које је послератна конфедерација требало заувек да заустави.

Нећу претеривати у поређењу Југославије и данашње проблематичне Европске уније. Југословенски "тржишни социјализам" био је више ауторитаран него европска социјалдемократија.

Југославију није одржала прича о "братству и јединству" код куће и "несврстаности" у иностранству. Одржала ју је челична рука њеног вође Јосипа Броза Тита, когa су после смрти 1980. године наследиле неуспешне бирократе, које није бирао народ.

Крај надметања између СССР и САД ослабио је напетост између Истока и Запада, која је споља помогла снажењу заједништва југословенских народа.

Ипак, не желим да потценим ту аналогију. Као и Европска унија, Југославија је непрекидно покушавала да бирократским путем исправи дубоко укорењена супарништва – између Албанаца и Срба, између Срба и Хрвата. Ротација на руководећим местима, дуплирање институција и измене устава никад нису успеле да зауставе поменута супарништва, иако су скоро сви народи Југославије говорили истим језиком.

Тито је користио економски раст изазван задуживањем како би купио мир, али када су рачуни стигли на наплату, фискалне мере штедње додатно су "потпалиле ватру".

Према томе, криза са којом се данас суочава Европа није без преседана. Није у питању само финансијска или економска криза. Значајније питање је како (и да ли) било која мултинационална конфедерација може да преживи у копненој маси између Урала и Атлантика, а протекло је много времена од рата који је првобитно оправдао њено формирање, и Хладног рата који је био аргумент више. Како Европска унија може да избегне судбину сваког досадашњег царства или конфедерације у историји Европе?

Уколико ствари тако посматрамо, будућност Еропе не изгледа сјајно.

Француско-немачко ривалство изазивало је једно крвопролиће за другим, а најмонструозније је било Други светски рат. Уједињена Европа требало је да повеже Француску са послератном Западном Немачком толико економски снажно да би могућност избијања рата била готово немогућа.

То је био племенит и, у најмању руку, потенцијално изводљив пројекат. Међутим, ако се осврнемо на прошлост, потпуно је јасно да су аутори европског уједињења превидели изворни проблем.

Могли су да помире Француску и Немачку и да нису дали Шпанији и Финској могућност вета на политичке одлуке које се тичу народа Немачке и Француске, и обрнуто. Могли су да имају слободно тржиште и кретање капитала, чак и без претварања да је Грчкој и Холандији место у монетарној унији.

Да ли се Европска унија превише проширила зато што је Француској било потребно средство за сопствене нереалне спољнополитичке амбиције? Или због тога што су сиромашније земље у Европи желеле повлашћен приступ немачком новцу? То више није ни важно.

Чињеница је да се Европа заглавила у тој конфедерацији која више није исплатива, ни политички ни економски.

Европски политичари, на кратке стазе, покушавају да прокрче пут кроз настали неред. Али, намерили су се на тектонске силе које су се окренуле против ЕУ, баш као што су сличне силе разориле Свето римско царство и Југославију.

Постоје само два начина да се крене напред. Један од њих је разлаз. Иако је мало вероватно да ће бити крвава као распад Југославије, пропаст Европске уније, чак и постепена, осиромашила би континент и оставила отровни талог националистичке злобе.

Други начин је, наравно, да се следи вечни рецепт "Више Европе". Једини лек за болести данашње релативно лабаве конфедерације јесте још снажнија конфедерација, бар тако кажу.

У пракси, то би значило предати Бриселу још већи део националног суверенитета, што први пут укључује губитак контроле изабраних државних парламената над основним финансијским одлукама.

Ни такво препуштање моћи неће бити симетрично: Немачка и друге богате земље одредиће нова правила игре, а дужници ће их следити, мада, не без приговора.

Будућност уједињене Европе, уколико уопште постоји, изгледа све више аскетски, са више расправа и, изнад свега, мање демократски. Понављам: ово је оптимистички сценарио.