The Economist: Балканизација Британије?

Пре 20 година Југославија је растурана у крви, а у центру светске пажње била је драматична опсада Сарајева. Сада Британци почињу да размишљају о балканизацији Уједињеног Краљевства. Апсурдно? Игор Стикс, писац из Сарајева, који живи у Единбургу, подсетио ме је да је то оно што су Југословени мислили пре него што им се земља распала.

Нико не предвиђа да ће Британију распарчати етничко крвопролиће. Постоји, међутим, неколико упадљивих правних и политичких паралела између онога што се догодило Југославији и онога што се може десити Британији.

Прво, мало историје. Шкотска национална партија (СНП), која се залаже за независност, добила је прошлогодишње изборе у Шкотској са 45,4 одсто гласова. Анкете, међутим, показују да само око једне трећине Шкота подржава независност од Уједињеног Краљевства. СНП се нада да ће успети да промени тај однос до пролећа 2014. године, за када је планиран референдум о независности.

Шкотска има парламент од 1999. године. Енглеска га нема. Та неусаглашеност, жале се неки Енглези, значи да Шкоти могу, кроз Британски парламент, да учествују у одлучивању по одређеним питањима која се тичу Енглеске, као што је више образовање, док истовремно немају ингеренције над истоврсним питањима која су пренета Шкотима.

Прикладан за поређење је пример Србије и Косова. Пре него што је аутономни статус Косова укинут 1989. године, Срби су се жалили да су косовски посланици у српском парламенту могли да одлучују о питањима важним за Србију, али да супротно није било могуће.

Разлике су очигледне. Шкоти и Енглези нису прогањали једни друге сећањима. Енглези не сматрају Шкотску колевком своје нације, као Срби Косово. Не постоје енглески ни велшки манастири у Шкотској, нити шкотске енклаве у Енглеској.

Ипак, запањен сам колико често се у Шкотској праве референце на Балкан. Један званичник Шкотске националне партије објаснио ми је да Шкотска више личи на Црну Гору него на Косово. Хтео је да каже да би шкотска независност пре била споразумни развод, праћен релативном хармонијом пре него годинама натезања и напетости.

Било би, међутим, компликованих питања ако би шкотска независност успела. Ко би био законски наследник Уједињеног Краљевства? Остатак Уједињеног Краљевства, свакако? Не мора да значи. У кратком периоду заједнице, после распада Југославије, Србија и Црна Гора покушале су да се представе као држава наследница старе земље, али без много успеха. На крају, свих шест република бивше Југославије поглашене су наследницама.

Ако Шкотска напусти Уједињено Краљевство, тврде шкотски индипендентисти, она и остатак Велике Британије подједнако би биле наследнице, пошто би унију Енглеске и Шкотске, склопљена 1707, вољно раскинуле обе стране. Релевантан пример је Чехословачка, где су и Чешка и Словачка сматране државама наследницама после "плишаног развода" из 1993. године.

Спор може изгледати волшебно, али је значајан. Да ли би независна Шкотска, на пример, и даље била чланица Европске уније? Не, тврде противници независности, морала би поново да се кандидује за чланство. Бесмислица, тврди СНП, истичући да никада не би ни напуштала ЕУ.

Неки дају друго, мање ласкаво поређење са Балканом. "Да ли неко озбиљно предлаже да се Шкотска стави иза Албаније и Македоније, да чека у реду за улазак у ЕУ?", пита портпарол СНП-а задужен за међународне односе и одбрану Ангус Робертсон. "То је лудост."

А шта је са државама, попут Шпаније, које не признају независност Косова услед забринутости због сопствених сецесионистичких покрета? Сер Малком Рифкинд, бивши британски секретар спољних послова из Шкотске, сматра да је СНП наиван ако мисли да око тога нема проблема. Шпанија ће, према његовом мишљењу, искористити сваки разлог да отежа пријем независне Шкотске у чланство ЕУ. (Шпанска влада рекла је да ће то и урадити.)

Неуобичајено као што можда изгледа, можда већ постоји шкотски домино-ефекат на Балкану. Шпанија је, у последње, постала мање опструктивна по питању односа ЕУ са Косовом. Али, како наводи дипломатски извор, тај краткотрајни период детанта се, изгледа, завршава захваљујући шкотским плановима за расписивање референдума.

Једна од лекција из Југославије јесте да је једном када процес распада земље почне веома тешко знати када ће да се заврши. У Шкотској су неки већ почели да се интересују за будућност острва Оркни и нафтом богатих Шетланда, на северу, чија се историја разликује од остатка земље.

Шта ако би та острва изгласала да остану део Уједињеног Краљевства, а остатак Шкотске не? Да ли би она могла да се одвоје од Шкотске? Идеја о сличности са српским институцијама на северу Косова у Северном мору изгледа апсурдно. Али ко зна?

Подједнако сам мислио да је враћање у историју вековима уназад, како би се оправдали поступци у садашњости, првенствено одлика балканских политичара: Косовска битка из 1389. је типичан пример за Србе. Али се Ангус Мек Нил, из СНП, радо користи тиме осврћући се на 1266. годину.

Још један елемнт је ефекат могуће шкотске независности на Северну Ирску, где историја протестантско-каторличких непријатељстава подсећа на боданске потешкоће. Патрик Грегори, новинар из Северене Ирске, каже да би шкотска декларација о независности "дефинитивно поново покренула нестабилност".

Можда најзначајније спорно питање јесте нафта у Северном мору (да не помињем гас). Уједињено Краљевство има права на 16 од 23 билиона барела црног злата, које тек треба да буде ископано. Линија разграничава енглеска и шкотска риболовна права. Око 95 одсто енергетских резерви лежи на шкотској страни. Енглеска, или "бивше Уједињено Краљевство", могла би да оспорава границу ако осети потребу за тим. Да ли би Енглеска и Шкотска случај довеле до Међународног суда правде, као што су то бивше југословенске републике учиниле у неком тренутку.

Господин Стикс бави се питањима грађанства у бившој Југославији на Униветзитету у Единбургу. На основу свог искуства каже да је бившим Југословенима речено: "Све ће остати исто, а ви ћете бити богатији." Каже да се слично поручује и у Шкотској, са фокусом на нафту. "Не кажу вам шта ћете изгубити."

"Многи људи овде не мисле да је искуство Балкана релевантно у дебати о Шкотској", додаје он, али напомиње: "Док моје колеге и ја проучавамо последице распада Југославије, изван нашег оквира, догађају се слични процеси."