Ковид донео велике шокове и пацијентима и запосленима у здравству, како против анксиозности и депресије

Неуропсихијатар, професор Владимир Дилигенски, који је две године у црвеној зони помагао пацијентима и колегама, изјавио је за РТС да је то исувише дуг период када су људи били у веома стресним ситуацијама – сваки дан са најтежим пацијентима.

Иако је сада мало рестерећеније, остале су последице.

"Дуго је трајало и, нажалост, не види се ни крај. Људи су преморени и сад их терамо да мало оду на одмор. Посао је био изузетно тежак у блиском сусрету са смрћу. Покушавамо да се вратимо у нормалу али се ту срећемо с анксиозношћу", рекао је Дилигенски.

Додао је да сви који су дуго били под дугим стресом постају анксиозни, те прецизирао да говори и о медицинском особљу и о пацијентима.

"Јако пуно има обавеза и према људима који су у процесу опоравка од ковида", додао је професор.

Страх од смрти

Нагласио је да је депресија порасла за 30, а анксиозност за 60 одсто.

Сви ти страхови, чак и страхови који су везани за анксиозност и панични поремећај су, како је објаснио неуропсихијатар, у основи страх од смрти, тако да је негде, последња инстанца управо страх од смрти.

Наводи да се људи, који су угрожени животно, плаше и стрепе, а стрепња је најгора могућа емоција. Објашњава да човек врло тешко подноси кад размишља како ће да буде, и шта све може да му се деси и ситуација се погоршава.

"Прво што не можете да спавате, с друге стране појачавају вам се телесни симптоми напетости, лупање срца, немате довољно ваздуха, подрхтавате, не спавате. Значи, сви могући симптоми се појачавају и улазите у стање које је блиско паници", каже професор.

Када се уђе у панику, која је ирационална ствар, то не може да се контролише.

"Баш у том тренутку имате непосредну идеју да ћете умрети, да ћете изгубити контролу над собом. Имате утисак као да лудите из разлога што се менталне функције јако поремете и неке ствари баш излазе на површину које се никада раније не би десиле код људи", указао је Дилигенски. 

Анксиозност прелази у депресију

Прецизирао је да неко ко је анксиозан и ако то дуже траје, не може а да не уђе у депресију, а то значи да бива и депресиван и анксиозан.

Уз то, додаје, иде и маса других поремећаја као што је поремећај спавања, а чим човек не спава постаје раздражљив, нема концентрацију, когнитивне функције су му у опадању.

То значи да не може да буде концентрисан на послу, не доноси добре одлуке, има тзв. паузе у размишљању, нечему што није конструктивно, тако да је цело ментално функционисање онемогућено да буде корисно.

Како контролисати стање

Дилигенски саветује да се стање контролише колико је то могуће и да уче пацијенте како да контролишу дисање и све остало.

"Али немате ви у сваком тренутку људе који су спремни и у могућности да буду са стручњацима и они морају сами да се сналазе како знају и умеју. Дају се наравно и лекови да би се пацијенти смирили", указује он.

Посебно наглашава да људи који су били на ковид одељењу знају да је то невероватна ситуација, поготово током ноћи колико је страх велики.

"Као да је нека колективна паника, сви се плаше, кукају, дозивају. Из страха само може да се погорша ситуација, из разлога што је дисање лоше, улазите у неке непредвиђене ситуације, чак вам падају на памет неке суицидне ствари. Ми смо имали наше екипе лекара на свим визитама и било је посла", рекао је Дилигенски.

Ко је поднео највећи терет

Нагласио је да се не могу никако заборавити медицинске сестре које су завршиле, како је рекао, херојски посао, који су радиле непосредно с пацијентима који су у тешком стању, којима треба и нега и који имају више болести, често у драматичним ситуацијама.

"Мислим да су оне понеле највећи терет и наравно лекари, првенствено анестезиолози. Замислите једну медицинску сестру која има троје деце, мужа, треба да брине о својој породици и свако вече иде у ноћну смену. Ујутру долази неиспавана, то су све велики шокови", истакао је неуропсихијатар.

Сматра да су сви платили велику цену, и то највише они који нису успели да се изборе за живот, и који су преболели ковид.

Губитак је, оцењује, велики, и не зна ни једну породицу која није изгубила неког блиског или да им је неко у врло тешком стању, практично инвалидан. Такође, наводи и да су старији људи  често улазили у деменције после прележаног ковида.

Борба на све могуће начине

"Сви се надамо за наредну годину, да ће ово чудо да стане, доста нам је свега али ако не нестане, мораћемо да се боримо као и до сада на све могуће начине. Врло је битна подршка свих, свих структура. Имамо породицу, да једни чланови имају подршку од других, на радном месту велика толеранција", поручује Дилигенски.

Посебно наглашава важност културних догађаја, како год да се преносе, и на телевизији, јер нам је то душевна храна.

Квалитет живота је, наводи, директно везан само за социјалну комуникацију.

"То значи, колико се ви дружите, с ким се радујете да се видите, значи нешто што унапред постављате као камен темељац. Ево, прекосутра ћу видети некога ко је драг и вама је живот лепши. Мале ствари чине живот, велике су мимо нас и не можемо да их контролишемо.
Страшне су ствари кад неко изгуби неког свог. Мора да се ради на тој тузи, како да себи помогну, да се с њима максимално ради", поручио је др Владимир Дилигенски.