Млади у доба короне – повратак у "хотел мама"

У некадашњој дечјој соби се мало тога променило. Ту су кревет и стари постери. Писаћи сто прекривен је танким слојем прашине.

Фајсал Шариф рано напустио село у којем је одрастао у хесенској провинцији. Био је тек навршио осамнаест година. И кренуо је својим путем: студије, путовања, онда једном посао и породица.

Али сада, с 24 године, поново је у некадашња четири зида – против своје воље. "Било је тренутака кад сам имао осећај да су сви моји планови пропали", каже Шариф.

То је било средином прошле године. Заправо би овај студент неурологије сад требало да буде у једној лабораторији у Лондону, међу 40 колега из разних земаља на Империјал колеџу. Навече би уживали у изласцима у популарној четврти Шоредич и одлазили на концерте.

Али, Фајсалова свакодневица изгледа супротно. "Заправо сам се радовао бројним забавним активностима поред студија. А онда Лондон као да је умро." Пандемија је довела до застоја живота. Није више било научних вежби, а ни журки.

Пут натраг – позната појава

Већина његових колегиница и колега са факултета морали су назад у домовине. Вртоглаве станарине у Лондону нису имале никаквог смисла усред локдауна, када нема посла, студија нити уживања у слободном времену. Ни Фајсал није имао избора.

"Недостају подаци за целу Европу", каже Мерал Нур из Европске студентске уније. "Али, утврдили смо да је у Хрватској пре пандемије 44 одсто студената становало код родитеља, а за време пандемије 78 посто. Може се наслутити да су слични бројеви и у другим земљама."

Менон Дешејес, референткиња у Европском форуму младих, указује да је пандемија посебно погодила младе људе, поготово оне који живе код родитеља. "За њих корона значи лошије образовање, више стреса и потпуни губитак самосталности."

Европа није хомогена кад се ради о остајању у родитељском дому. Тако је било и пре пандемије. Док је код Скандинаваца рано осамостаљење нормално, статистика ЕУ показује да у јужној и југоисточној Европи владају друкчији обичаји. "Сваки регион има своје финансијске и културне оквирне услове", каже Мерал Нур.

Бројни разлози одлучују о томе кад млади људи напуштају родитељски дом: могућности запошљавања, линија мањег отпора или традиција. Тако Хрвати и Срби напуштају родитељски дом са преко 30 година у просеку, док Швеђани то раде са 18.

Али, у очи упада да једна група натпросечно пати, каже Мерал Нур. "Оне маргинализоване, рецимо младе из LGBTIQ+ заједнице, највише оптерећује ситуација код куће." Јаче оптерећење то представља и за финансијски слабије породице, које имају мање стамбеног простора.

Одрасли у дечјој соби

За Италијанку Ђулију је живот с породицом за време локдауна био тежак, па ипак селидба из родитељског стана дуго није била опција. Она није могла да пронађе посао поред студија, а онда је још морала да води рачуна о мајци која се броји у ризичну групу кад је у питању корона.

"Нисам се усуђивала да се одселим. Имала сам осећај да бих своју мајку оставила на цедилу." Каже да је у италијанским породицама нормално да деца дуго остају у родитељском дому. "Мој брат има 30 година и он је о нама бринуо финансијски. У таквој ситуацији селидба није опција." 

Она је напустила родитељски стан тек крајем 2020, неколико месеци касније него што је планирала.

Џенифер Капуто са Универзитета у Чикагу истраживала је феномен "бумеранг-деце" у САД и утврдила да чешће симптоме депресије имају баш они који су морали да се врате родитељима због короне.

"Економска и друштвена независност сматрају се успешним знацима преласка у зрелост. Исто важи за живот у сопственом стану. Ако ти циљеви не буду остварени, то код погођених особа може довести до осећаја да нису успели", каже Капуто.

Ни за Фајсала живот с родитељима није био једноставан. "Та ситуација ме је оптерећивала. Имао сам осећај да нисам успео", каже он. Највећи изазов је "једноставно била чињеница да су они моји родитељи. У њиховим очима ти остајеш дете, без обзира на то колико ти је година."

У међувремену је Фајсал завршио студије. Сад живи и ради у Берлину. Родитеље посећује сваких неколико месеци. "Био је то, истина, културни шок преселити се из Лондона на село мојим родитељима, али то је донекле било и лепо. То показује да увек постоји место на које могу да се вратим."