Гикић посведочио да је пратио Ћурувију

Сведочећи на суђењу четворици оптужених ДБ-оваца за убиство Ћурувије, Гикић је испричао да му је тадашњи начелник Трећег одељења ДБ-а Радоман Божžовић пренео наређење да се опсервирају телефони Ћурувије у редакцији и стану, преноси Танјуг.

То је како је навео, схватио као део праћења медија о чему га је у јуну или јулу 1998. године известио Божовићев заменик Стеван Баста.

Баста му је пренео наређење руководства ДБ -а да се обрати паžња на извеšтавање новина о Косову и Метохији, рекао је сведок.

Гикић је напоменуо да у време ратног стања уопште није био обавештен да се Ћурувија и даље прати.

Према његовим речима, прислушкивање Ћурувије од 1998. није било оперативно важно, нити је руководтсва ДБ траžило од њега било šта у вези тог праћења.

Недељу дана пре почетка НАТО бомбардовања Гикић је, како је навео, обавестио начелника да нема више сврхе да се прислушкује Ћурувија.

Гикић, како каже, сматра да Славко Ћурувија није био издајник земље, али да је по тадашњим мерилима био безбедносно интересантан. Последњу белешку сведок Гикић направио је у фебруару 1999. године.

"Сматрао сам да је тада то окончано. Тек сам од колегинице Оливере Антонић Симић сазнао да је Ћурувија праћен и нако тога", напоменуо је Гикић.

Према његовим речима, после тога у телефонским разговорима није било безбедносно интересантних ствари и свом шефу Божовићу је предложио да се прекине са слушањем телефона.

"Био сам изненађен када сам после објављивања досијеа 'Ћуран' 2000. године сазнао да је Ћурувија праћен и после тога, а да ја као оперативац нисам био упознат", рекао је Гикић.

Адвокат породице Ћурувија Слободан Ружић истиче да је Гикић објаснио и теоретски је могуце да разлитици сектори службе раде истиог објекта.

"Међутим, ако сте приметили, он је нгде на поцетку свог исказа рекао да је био врло изненађен тим сто он то није знао. Чак је то сазнао слуцајно од неке колегинице", додаје Ружић.

Владимир Маринков, адвокат оптуженог Радомира Марковића, наводи да оно што је данас речено у свему потврдило одбране његовог брањеника.

За убиство Ћурувије оптужени су тадашњи шеф ДБ-а Радомир Марковић, шеф Београдског центра ДБ-а Милан Радоњић, главни обавештајни инспектор у Другој управи ресора Ратко Ромић и припадник резервног састава тог ресора Мирослав Курак, који је у оптужници означен као директан извршилац убиства Ћурувије. Курак је у бекству и за њим је расписана потерница.

Славко Ћурувија убијен је испред зграде у Београду на Ускрс 11. априла 1999. године, док се враћао из шетње у друштву пријатељице Бранке Прпе. То је било у време НАТО бомбардовања Србије.

Радоњић и Ромић су у притвору, Марковић служи казну од 40 година затвора у пожаревачкој Забели, а Кураку се суди у одсуству.

По оптужници, Ћурувију је убио Мирослав Курак, а саучесник му је био Ратко Ромић који је дршком пиштоља ударио Ћурувијину супругу Бранку Прпу у главу.

Како се наводи у оптужници, Ћурувија је убијен због "јавног иступања у земљи и иностранству и критике носилаца политичке власти, могућности да утиче на јавно мњење и деловање опозиционих друштвених снага, ради очувања постојеће власти".

Кључни сведок у овом процесу је некадашњи комадант ЈСО Милорад Улемек Легија након чијег сведочења је покренута званична истрага против оптужених.

Улемек такође служи јединствену казну од 40 година затвора у пожаревачкој Забели због убиства премијера Зорана Ђинђића, Ивана Стамболића, злочина на Ибарској магистрали и недела "земунског клана".