Субвенције на раскршћу: Зашто све више страних фабрика затвара погоне у Србији

Најаве о затварању погона последњих недеља стижу из фабрика "Кентаур" у Врању, "Флендер" у Суботици, "Трендтекс" у Белој Паланци, "Леони" у Нишу... Још раније отпуштања радника су, између осталих, највили "Бенетон", "Џонсон електрик", "Дрекслмајер". Већина је добила значајне субвенције приликом доласка у Србију.

У Асоцијацији слободних и независних синдиката већ годинама критикују политику давања субвенције сматрајући их за “нужно зло”.

"У потпуно руинираној економији каква је била наша, субвенције су имале смисла јер нисмо имали ништа друго да понудимо осим јефтине радне снаге. То је била наша једина предност у односу на окружење. Проблем је што субвенције тражи, пре свега, шпекулативни капитал са интензивном производњом, који по правилу прави паре и брзо одлази даље. Чим субвенције престану", каже Ранка Савић, председница АСНС-а.

Колико је државних пара дато на име субвенција инвеститорима од кад је ова мера уведена у ресорном министарству нисмо успели да сазнамо. Само прошле године у ту сврху уложено је 93 милиона евра.

Држава мора селективније да даје субвенције инвеститорима

Последњих година велики број радника остао је без посла након што су фабрике, по истеку обавеза које су имале приликом добијања подстицаја, или смањиле производњу или отишле из Србије.

Неминовно је, додаје Савић, да ће се субвенционисање инвеститора наставити, јер су услови за привређивање све тежи.

"Наш став је субвенције, да, али не као основна економска мера, већ као један од додатних подстицаја у доношењу одлука и инвестирању у нашу економију. И то, не више у радно интензивне компаније, него једино и искључиво у хај тек", наводи председница АСНС-а.

У читавом свету, не само у Србији, успостављају се, каже, нова, октроисана правила већ заборављеног протекционизма. Поново је у фокусу борба за ретке ресурсе. Ту је и неконтролисани раст вештачке интелигенције.

"У таквим условима наша крхка економија је неатрактивна. Да се не лажемо, без озбиљнијих природних ресурса, осим бакра и литијума, чији је утицај на нашу економију чиста фатаморгана, ми немамо шта да понудимо. Осим у уџбенцима географије", наводи Савић.

Геополитичка ситуација компликује улове привређивања

Српска економија је, истиче, до сада била заснована на предностима јефтиног руског гаса, јефтине струје и ниских трошкова рада.

"Нове политичке одлуке, а пре свега, европске царине на челик и ембарго на гас, биће неспорно погубне по нашу економију, јер поништавају све компаративне предности на којима се заснивао наш привредни раст, а, пре свега, јефтин руски гас", каже Ранка Савић.

Субвенције решиле проблем велике незапослености

Економиста Милојко Арсић верује да су у време када су уведене субвенције биле оправдане, јер је незапосленост у Србији била велика. Проблем је што се новац давао неселективно.

"У намери да што брже реши проблем незапослености држава је давала велики значај радно интензивним делатностима као што су текстилна или индустрија аутомобилских каблова које су ниско продуктивне делатности. Ствара се мала додатна вредност и не могу да се исплаћују велике плате. Сада такве фирме напуштају Србију", објашњава Арсић.

Осим што је у погонима ових фабрика било запослено доста људи, ове компаније су, истиче Арсић, у једном тренутку биле и носиоци извоза Србије.

Међутим, какви су заиста ефекти додељених субвенције на приходе државе, привреду и на локалне заједнице не зна се, јер од надлежних није могуће сазнати да ли су такве анализе икада рађене.

Услови привређивања морају бити исти за домаће и стране инвеститоре

Стручњаци сматрају да би у наредном периоду тебало направити озбиљан заокрет када је реч о привлачењу страних инвестиција.

"Да се фокусирамо на оне који ће помоћи Србији да достигне висок ниво развијености. То су, пре свега, делатности у области високих технологија. Такође, Србија би требало да инсистира да страна предузећа која раде у нашој земљи поштују радничка права у складу са нашим законима и еколошке стандарде", наводи Арсић.

Боље било какав посао, него никакав

Економиста Љубодраг Савић истиче да су својевремено стране компаније запошљавале велики број људи, али да су радници имали проблеме. Углавном су им плате биле ниске, а некада би радили и по 12 или 14 сати, чак и без дана одмора.

"Компаније су запошљавале људе, а држава им је давала издашне субвенције. Када се ту подвуче црта, питање је да ли је држава била на добитку или у губитку. У сваком случају радници су имали посао. Могли су да се жале на ниске плате и прековремени рад. Али, када се зна да пре доласка тих фирми нису имали никакав посао, онда им је ово дошло као утешна награда", објашњва Савић.

Фабрике су, додаје, биле покретач развоја одређених делова земље. Градили су се путеви, гасна инфраструктура, радила се електрификација.

Субвенције само за оживљавање неразвијених крајева или за високе технологије

У наредном периоду требало би наставити политику субвенционисања у неразвијеним крајевима.

"Не морају то да буду велики погони. Напротив, пожељно је да буде више мањих. То нема само економски ефекат, већ и социјални, демографски. Ви задржавате људе тамо где јесу. Сви могу да иду у велике градове, али онда ће се Србија свести на неколико великих градова", наводи.

С друге стране, када је реч о доласку страних инвестиција у развијене крајеве држава би требало да поставља услове.

"Тамо где имате квалитетне кадрове, ту предност треба да искористите. Ако рецимо дође немачка фабрика, тамо инжењер кошта пет, шест, седам хиљада евра, а овде кошта две или три хиљаде и још од државе добију субвенцију. Па ко неће доћи? И да се зна, није Србија једина која даје субвенције, али је препозната по томе", каже Савић.

Крај субвенција није кључан за затварање фабрика

Србија би требало да поведе рачуна о положају радника додаје Савић.

"Не можемо очекивати да немачка фабрика овде држи немачке стандарде и права, али се томе можемо приближавати. Неприхватљиво је да имамо немачку фабрику, а турска права радника. Морамо да тражимо средину, јер они постављају услове. Код њих су у рукама и нож и погача. Мора се тражити нешто да буде и “вук сит и овце на броју", објашњава.

Није немогуће да су поједини страни инвеститори желели да искористе погодности које Србија даје и да оду, али је вероватније да су фирме које су отишле то урадиле због све лошије позиције на тржишту.

"Већина тих фабрика које су отишле су заправо 'удариле о земљу'. Њихова производња је, не само у Србији, већ и у матичним компанијама доведена под знак питања", каже.

Домаће компаније се тешко боре са конкуренцијом из Кине, Вијетнама, Турске

Субвенције су доступне и домаћим инвеститорима. Ипак, они их слабије користе. Да би ширили производњу морају изаћи на светско тржиште, а за то је потребан конкурентан производ. У трци са Кином, Вијетнамом, Турском то није лако.

"Да би имао производ који ће се позиционирати на светском тржишту, то значи да треба да узмеш кредит, јер немаш довољно сопствених средстава, да запослиш довољно радне снаге да смисле тај производ, да га произведу, да истраже светско тржиште. Када се направи калкулација испостави се да је то скупље понекад и 70 посто у односу на оно што се већ нуди. Где ћеш и коме ти да продаш тај производ? Домаће тржиште је преуско, а за светско си скуп", каже Савић.

Стручњаци се слажу да би требало јачати домаћу привреду. Подсећају да је српска индустрија у периоду од 1953. до 1988. бележила стопу раста од 7,5 посто, што је сад готово незамисливо. Уз то, тада смо имали технолошки висок ниво производње, јер смо, између осталог, производили телевизоре, машине, аутомобиле, муницију, авионе...

Вратити се на тај ниво није лако, јер су наши инвеститори и финансијски и технолошки немоћни да то сами ураде. Зато им је потребна озбиљна подршка.