Зашто Србија озбиљно заостаје у рециклажи отпада

Када је реч о рециклажи нигде у свету, истичу стручњаци, ситуација није сјајна. Количине отпада се повећавају, а додатан проблем представља дизајн производа. Врсте материјала и њихове комбинације које се користе приликом израде одређеног уређаја доминантно одређују његов животни век, али и ограничавају могућности третмана.

"У условима хиперпродукције тешко је спровести принципе циркуларне економије", објашњава Никола Егић, председник Удружења рециклера Србије. 

Оператери кажу да стално морају да улажу у скупу опрему, а суочавају се са проблемима пласмана сировина које добијају, како у погледу примене, тако и у погледу цене.

"То је, рецимо, посебно видљиво у све већој употреби пластичних материјала у уређајима у којима је доминирао метал, попут веш машина", каже Нинослав Миленковић, диркетор Е-рециклажа Ниш.

У појединим сегментима Србија има оператере који поседују најсавременију опрему за рециклажу у овом делу Европе и капацитете који премашују количине које се код нас сакупљају. Пре свега, то се односи на отпадне гуме, електрични и електронски отпад и отпадне акумулаторе, кажу стручњаци.

“Србија заостаје када је у питању развијеност инфраструктуре на локалном нивоу, што се огледа у лошем упављању комуналним отпадом, као и системима за управљање одређеним посебним токовима отпада, попут отпадних уља и аутомобила“, каже Никола Егић.

У Србији се углавном прикупља отпад који има економску вредност, док су подаци о сакупљању отпада који ту вредност нема – непознаница. Тако се не зна ни где завршавају, рецимо, отпадно уље, фармацеутски или други хемијски отпад који се користи у домаћинству. Проблем је што људи често не знају где и коме могу да предају свој отпад и што сакупљачких центара нема довољно. Паралелно са успостављањем инфраструктуре мора се радити на едукацији становништва. 

"Тек након тога на сцену ступају различити механизми финансијске (де)стимулације потрошача и, на крају, кажњавање оних који се не придржавају правила", закључује Никола Егић. 

Сакупљачи секундарних сировина су и даље невидљиви радници

Више од деценије у овој области није решено ни питање увођења сакупљача секундарних сировина у легалне токове, што је један од услова за успостављање одговарајућег система управљања отпадом. 

"Токови отпада за које постоје озбиљни капацитети за третман, као што је електрични и електронски отпад, имају озбиљне сакупљачке мреже, са легалним сакупљачима и свим условима које са собом такав статус носи. То је, пре свега, поседовање адекватних дозвола за рад, а самим тим и испуњавање стандарда у смислу услова и опреме", каже Миленковић. 

"Проблем настаје када се електрични и електронски уређаји растављају са циљем да се изваде вредни материјали, док се опасне материје неконтролисано испуштају, контаминирајући локације где се уређаји растављају и где се нелегално одлажу“, наводи наш саговорник. 

Неформални сакупљачи су изложени бројним здравственим ризицима, јер нестручан рад без адекватне опреме може угрозити њихово здравље и имати потенцијално и смртни исход. Решавање њиховог статуса је веома комплексно питање које се односи, пре свега, на секторе економске и социјалне политике. 

"Њихово увођење у легалне токове подразумева уређивање система, јер докле год то у појединим деловима земље и у појединим токовима отпада представља једини или доминантни канал за сакупљање, јасно је да ће он у већој или мањој мери опстати“, каже Егић. 

"Такође, потребно је и да оператери не сарађују са неформалним сектором. Наиме, док постоји могућност да неформални сакупљачи продају на незаконит начин сакупљен отпад, они неће желети да послују легално“, наводи саговорник РТС-а. 

Ова индустрија је током времена прошла кроз различите фазе, кажу стручњаци и додају да су и поред свих недостатака и проблема, услови за пословање у области посебних токова отпада у Србији значајно унапређени у претходне две године. 

"Први пут након десет година непредвидивости подстицаји државе исплаћивани су по истеку сваког квартала. Сведоци смо и великих јавних улагања у систем управљања отпадом. Ови напори државе би, између осталог, требало да резултирају изградњом центара за сакупљање отпада, на којима ће се сакупљати и отпад од електричне и електронске опреме из домаћинстава, односно увођењем нових технологија третмана код оператера“, наводи Миленковић. 

Због чега у Србији нема података о томе ко и колико опасног отпада ствара, како се он креће и где завршава, као и када ћемо имати успостављену инфраструктуру за његово правилно сакупљање и третирање од ресорног министарства нисмо успели да сазнамо. Док се то не буде знало, немогуће је очекивати да имамо добар систем управљања отпадом. То значи да ћемо живети у ризику које носи отпад како по животну средину, тако и по здравље свих нас.