Опасан отпад "убија" ауто-сервисе

Пре доношења закона којим се утврђују правила поступања с опасним отпадом, преузимање отпада из ауто-сервиса није било регулисано, што је катастрофа по животну средину.

“Уље су носили они који су грејали на њега. Филтере уља и горива је односила фирма која преузима отпадно гвожђе, а контаминирана амбалажа је одношена на градску депонију. Апсолутно је јасно да то није у реду”, каже један сервисер.

Међутим, чини се да проблем загађења упркос постојању закона и даље није решен. Проблема на терену, кажу упућени, има много. За почетак бројни сервисери нису обавештени које су њихове обавезе.

“Пре неколико година Удружење предузетника из Суботице позвало је сервисере на састанак са инспектором који им је објаснио законске одредбе везане за управљање опасним и неопасним отпадом у ауто-сервисима. Након тога удружење је пронашло фирму која је посетила сервисере и дала им понуду за израду неопходне документације, одношење отпада и вођење евиденције са годишњом пријавом на сајт ресорног министарства, где сви произвођачи опасног отпада морају да буду регистовани”, објашњава наш саговорник.

“У другим деловима земље знам да није било таквог организовања. Колеге се информишу углавном преко нашег удружења или кад инспекција дође да им пише казну”, наводи овај сервисер.

Највећи проблем је цена одношења и испитивања отпада.

“Да би један сервис са једним радним местом пословао у складу са законом, треба да плати око 480.000 динара годишње”, каже наш саговорник.

Сви сервисери, наводи, имају исто отпадно уље, филтере уља и горива, прљаве крпице, антифриз и контаминирану амбалажу.

“Сваки сервисер појединачно је у законској обавези да уради испитивање свих ставки за опасан отпад, па чак и за неопасан ако садржи гуму и папир, као што је, рецимо, филтер ваздуха. За њега се, такође, плаћа испитивање, јер оператер који преузима неопасан отпад тражи потврду лабораторије о испитивању”, каже овај сервисер.

“Што се тиче производа који постану опасан отпад кад се користе, увозници и произвођачи плаћају еколошку таксу из које треба да се финансира бесплатно преузимање од нас сервисера. Донедавно смо имали сарадњу са компанијом која је бесплатно односила отпадно уље од сервисера и колеге које су желеле да поштују закон и воде рачуна о животној средини предавале су им опасан отпад. У међувремену, и они су почели да наплаћују своје услуге”, објашњава наш саговорник.

Оператери за управљање опасним отпадом остају без дозвола за рад

Оператери који се баве управљањем опсаним отпадом кажу да закон којим се регулише ова област у основи није лош, али да су измене усвојене прошле године погоршале и закомпликовале њихово функционисање. Такође, наводе да је на снази и правилник усвојен 2010. године, који је застарео, због чега би хитно требало да буде промењен.

“Парадоксално, отпадна уља су сврстана у јавно добро и њих третира Закон о накнадама за коришћење јавних добара, што онемогућава финансирање функционисања система, у складу са законом. И поред тога, наша компанија успела је током прошле године да сакупи, ускладишти и извезе у постројења за рециклажу/рерафинацију у ЕУ око 2.500 тона отпадног уља”, каже Небојша Малешевић, директор "Ависта оила".

Трошкови управљања опасним отпадом су превисоки за сервисере

Да би проблем управљања опасним отпадом из ауто-сервиса био решен, потребно је обезбедити услове да се закон примењује, да сви на које се примена односи буду на адекватан начин информисани о својим обавезама, као и да процедуре буду јасне, наводе у Удружењу ауто-сервиси Србије.

“Већина ауто-сервиса у Србији су мале радионице, са двоје-троје запослених, који због обима посла и општег стања у бранши немају времена да се баве тумачењем закона. Нигде не можете пронаћи јасан правилник или упутство, сем на сајту нашег удружења, шта сервисер треба да ради да би пословао у складу са законом”, каже Александра Ђуришић из Удружења ауто-сервиси Србије.

Мало тога је, истичу, учињено да се сервисери мотивишу да на адекватан начин управљају опасним отпадом.

“За сваку врсту отпада потребно је урадити лабораторијски извештај о карактеризацији који важи пет година. По једном извештају лабораторије наплаћују од 20.000 до чак 40.000 динара”, објашњава наша саговорница. 

“Када се уради извештај, сервис треба да потпише уговор о преузимању опасног отпада са оператером лиценцираним за преузимање и превоз отпада. Како су многи оператери изгубили дозволе, што за складиштење, што за транспорт, што за извоз опасног отпада, ми смо 'затрпани' опасним отпадом који немамо коме да предамо. За филтере и антифриз не можемо да пронађемо оператера с којим бисмо потписали уговоре о преузимању”, додаје Ђуришић.

Сервисери су, истиче, посебно револтирани што морају да плате одвожење отпада имајући у виду да је Србија донела Уредбу о производима који после употребе постају посебни токови отпада. По томе произвођачи и увозници таквих производа плаћају таксу приликом стављања ових производа на тржиште 12 динара по килограму. Овај новац не иде Министарству заштите животне средине, а требало би да буде преусмерен оператерима у виду подстицајних средстава за управљање опасним отпадом.

“То у суштини значи да је једини задатак сервисера да на адекватан начин прикупљају и класификују отпад, а одношење тог отпада мора да буде бесплатно. Међутим, сви оператери наплаћују одвожење отпада из наших сервиса и то нису мали износи”, објашњава наша саговорница.

“Одвожење отпадног уља се наплаћује од 350 до 700 евра по тони у зависности од удаљености сервисера од оператера. Оператери нам кажу да морају да наплате, јер сакупљачи немају приступ подстицајним средствима за збрињавање. Дакле, иако је већ теоретски плаћено за правилно збрињавање, сервисери то плаћају поново”, каже Ђуришић.

Нелегалне сервисере нико не пита како одлажу и шта раде са опасним отпадом

Због великих намета, али и казни које пишу инспектори, упозорава, све је више ауто-сервиса који престају с радом у легалним токовима. Подаци показују да у Србији има око 6.000 пријављених, а процена је да бар толико радионица ради “на црно”.

“Кад зађемо у унутрашњост Србије, однос снага је такав да је нелегалних радионица често више од пријављених. Данас сервисер који ради на 'црно' може купити као физичко лице на тоне моторног уља, исто толико контаминираног генерисати у својој нелегалној радионици, и нико га неће питати на који начин је то уље збринуто, како се он греје, да ли има уговоре са оператерима”, истиче Ђуришић.

Ти сервиси су, додаје, невидљиви за инспекције и нико не контролише њихов рад.

“С друге стране, већ неко време легалним сервисерима пишу се високе казне, неки су добили кривичне пријаве и завршили на суду. Заиста је било пуно случајева да ти људи једноставно нису имали информацију шта треба да раде да би пословали у складу са законом, није се радило о недостатку воље”, каже наша саговорница.

“Најгоре од свега је што такав однос државе тера легалне сервисере у нелегалне токове. Знају да неће имати главобоље, а да ће и даље моћи да купују и опрему, и уље и делове са истим рабатима као легални сервисери. Када нам се неко од колега јави и каже да гаси сервис, знамо да неће мењати делатност, већ да се придружује већини која ради нелегално”, објашњава Ђуришић.

О овој појави Удружење је, наводи, обавестило Министарство финансија, Пореску управу и Привредну комору Србије, али за сада без резултата. Такође, Министарству заштите животне средине послало је бројне дописе и предлоге како би се проблем везан за управљање опасним отпадом превазишао, али и те иницијативе су остале без одговора.

Без одговора ресорног министарства остао је и наш упит о томе шта је “камен спотицања” у области управљања опасним отпадом из радионица и постоји ли план како да се ово изузетно важно питање што пре реши, а у интересу државе, сервисера, оператера и сваког од нас који живимо у овој земљи. 

Како је процена да се само између пет и десет одсто укупне количине уља која се стави на тржиште Србије поново прикупи за рециклажу, јасно је колико је ово озбиљан еколошки проблем којем би хитно требало на прави начин приступити.