Мађарска је законом забранила наплату пореза на пољопривредно земљиште, може ли и Србија

Од првог септембра у Мађарској на снагу ступају измене Закона о локалним порезима, а које су у потпуности отклониле страхове тамошњих пољопривредника да би локалне самоуправе могле да им уведу додатне намете.

„У Мађарској се на пољопривредно земљиште до сада није плаћао порез, али су поједине локалне самоуправе хтеле да уведу овај намет како би допуниле своје приходе. То је изазвало велику побуну пољопривредника, па је Влада морала да реагује. Донет је закон који забрањује било којим органима власти да опорезују пољопривредно земљиште, јер је национални интерес да земља буде обрађена и да мађарски пољопривредници буду конкурентни на тржишту“, каже Љубомир Алексов, представник српске заједнице у парламенту Мађарске.

„Захтев за забрану опорезивања пољопривредног земљишта је потекао од самих произвођача, па је ресорно министарство поднело овај предлог. Министар Иштван Нађ је био веома одлучан у томе, јер је и сам човек из праксе и тачно разуме шта су проблеми и захтеви мађарских пољопривредника и фирми које се баве пољопривредом. Већина у парламенту је гласала за овај предлог“, објашњава наш саговорник.

У образложењу ове одлуке надлежни су рекли да би опорезивање одузело ресурсе сектору, а порез на пољопривредно земљиште би имао ефекат на цену хране, што би осетио читав народ. На овај начин, кажу, штите се интереси мађарских пољопривредника и код куће и у Бриселу.

„Имајући у виду читаву ситуацију у пољопривреди, произвођачи су увек на некој позитивној нули. Даље опорезивање свакако не могу да поднесу. Ова одлука је позитиван сигнал за њих. Да пољопривредном сектору не може да се намеће додатни трошак“, каже Алексов.

„То што је Мађарска чланица Европске уније има предности с једне стране, али са друге стране ту важе ригорозна правила која морају да се поштују. Уколико се произвођачима у Мађарској отежава положај на тржишту и намећу додатни терети, они губе конкурентност, а то није интерес Мађарске, јер је ово традиционално пољопривредна земља. Велики проценат БДП-а се остварује преко пољопривреде, тако да овај сектор мора да се сачува и очува“, прецизира наш саговорник.

Порез на имовину је у надлежности локалних самоуправа

Од 2007. године у Србији у надлежности локалне самоуправе није само наплата него и утврђивање пореза на пољопривредно земљиште као и опорезивања свих других врста пореза на имовину.

„Званичне разлоге зашто је држава препустила приходе, и посао утврђивања и наплате, од пореза на имовину локалним самоуправама требало би потражити у образложењу прописа којим је то учињено. По мом мишљењу разлози за то су у релативно великом администрирању у вези утврђивања и наплате овог пореза, а да при том ти приходи у апсолутном износу нису значајни за државу. Ради се о томе да код утврђивања пореза на имовину имате велики број обвезника са појединачно малим износом пореза”, објашњава Ђерђ Пап, стручњак за порезе.

Према домаћем законодавству порезима на имовину се опорезују грађевинско, пољопривредно, шумско и друго земљиште.

„Пореска стопа за земљиште физичког лица не може бити већа од 0,3%, а за земљиште правног лица већа од 0,4%. Такође, дефинисано је да се порез плаћа на земљиште чија је површина преко 10 ари и да се порез не плаћа на ону површину земљишта које се налази под објектом, ако се за тај објекат плаћа порез“, каже Александер Грунауер, директор швајцарског програма ‘Одговорне локалне финансије и укључивање грађана’“, Хелветас.

Измене закона 2019. довеле су до правичнијег опорезивања

У претходним законским решењима обвезници у Србији су плаћали порез на земљиште према томе како је земљиште регистровано у катастру непокретности. Међутим, ситуација на терену је таква да права намена земљишта није увек и она која је регистрована.

„Дешавало се да власник земље која се обрађује треба да плаћа порез на грађевинско земљиште, јер се његова парцела налази у грађевинском подручју и као таква је уписана у катастар непокретности. Власници оваквих парцела често нису у могућности да изврше пренамену земљишта или она није могућа по прописима. Ово је доводило до плаћања већих пореза, јер су пореске основице за грађевинско земљиште веће него за пољопривредно“, објашњава наш саговорник.

Изменама закона од 2019. године уведена је могућност да општина донесе одлуку којом се земљиште опорезује према стварној намени коришћења.

„На тај начин је могуће да се земљиште регистровано као грађевинско и није изграђено, а користи у пољопривредне сврхе за садњу и узгајање биљака, тако и опорезује. Иста се одлука односи и на шумско земљиште. Овим законским изменама се свакако допринело својеврсној пореској правичности. Поготово када се узме у обзир да се у одсуству других званичних регистара, једино начелом фактицитета могу остварити олакшице обвезницима који често своје приходе остварују управо бављењем пољопривредом“, објашњава Грунауер.

Одлука о увођењу или укидању пореза није могућа без анализе њених ефеката

Да ли би и у Србији могао да се укине порез на пољопривредно земљиште је, кажу стручњаци, питање које захтева озбиљну анализу.

„За пољопривреднике би укидање пореза на имовину на пољопривредно земљиште по угледу на Мађарску, наравно, било неко олакшање. Иако тај порез није велики у апсолутном износу, имајући у виду сталне тешкоће индивидуалних пољопривредних произвођача у свом пословању, ипак, би им то, претпостављам значило нешто”, каже Ђерђ Пап, стручњак за порез.

„За локалну самоуправу би укидање пореза значило губитак одређених прихода које би требало да надокнаде на неком другом месту. Самим тим се ради о политичкој одлуци која мора бити добро промишљена”, додаје наш саговорник.

Дефинисање пореских политика је право сваке државе.

„Мађарска је ову одлуку донела по захтеву Националне пољопривредне коморе и удружења пољопривредника, руководећи се својим економским резоном.  У случају Србије, за почетак је потребно уредити базе података о пољопривредном земљишту, где би се намене и права власништва уписала према стварном стању“, наводи Грунауер.

За разлику од развијених земаља, и земаља ЕУ где се инсистира на уредним регистрима, каже, Србија је ту још у заостатку.

„Посебно се у руралним срединама, при имовинској расправи, породице и наследници не труде да документују наследство и укњиже нове власнике земљишта“, објашњава наш саговорник.

Укидањем пореза се добија одређени подстицај за одрживост и развој пољопривреде, али се, пре свега, морају уредити и правила и услови за овакве измене.

„У Србији, осим Војводине која предњачи по обухвату пољопривредног земљишта, други региони немају значајне приходе по овом основу, осим уколико се не ради о великим пољопривредним добрима која се и издају. Свакако одлуке које се доносе без претходно урађених анализа учинковитости, позитивног и негативног ефекта нису добре“, каже Грунауер.

Демократски принципи и партиципативно одлучивање су, наводе стручњаци, кључни предуслов за измене прописа. Нарочито пореских у светлу економског ефекта на појединца и привреду у целини.