Санџива са Шри Ланке вози аутобус улицама Београда, како га је пут довео у Србију

Београду и Коломбу на Шри Ланки заједнички је само позивни број 011. Позиву пријатеља да вози у Србији пре неколико месеци одазвао се и 44-годишњи Санџива, који је за нашу земљу тада први пут чуо.

"Претраживао сам Јутјуб и Гугл и видео да је ово лепа земља, па сам одлучио да дођем овде због своје породице. Имам двоје деце, дечака и девојчицу, и морам да бринем о њима. Задовољан сам платом јер оно што су нам обећали, то смо и добили. Некад добијемо и више, јер кад радите више, зарадите више. Ако радите мање, зарадићете мање", прича Санџива Мудункотува.

У Београду му је, каже, једини проблем хладноћа. Мало се загреје кад му путници осмехом узврате на "добар дан", па се и на вожњу десном страном брзо навикао.

"Овде је саобраћај бољи него на Шри Ланки, тамо је све много компликованије. Возачи тук-тука, мотоцикли, једни вам долазе с леве стране, други са десне, свирају вам. Ужасно је. У Београду се људи разбесне, некад вам много свирају, али то ми је нормално", додаје Санџива.

Oдговарајући на питање да ли планира да дуже остане у Србији, Санџива каже да су његови планови тренутно орочени на две године, колико му траје уговор са фирмом.

"Деца су ми мала и не знам, можда бих их довео овде", прича возач са Шри Ланке. 

Да би странац попут Санџиве могао да вози аутобус у Србији или да ради неки други посао, потребно је да испуни два услова – да има регулисан боравак и дозволу за рад, коју издаје Национална служба за запошљавање.

Расте потреба за радницима из иностранства 

Доказ да је потреба за радном снагом из иностранства све већа у Србији јесте и податак да је Служба само током прошле године издала око 30.000 дозвола за рад, што је четири пута више него 2017. године

Ако неки послодавац жели да запосли странца, Национална служба мора и званично да утврди да у неком сектору нема кадрова. А саобраћај вапи за око 12.000 возача.

У приватном транспортном предузећу, чија су возила ангажована и у градском превозу Београда, на тај потез су се одлучили кад су схватили да у Србији не могу да нађу раднике.

Душан Крстић, директор саобраћај у компанији "Арива литас", објашњава да су током 2017. и 2018. кроз различите апеле и иницијативе преко Привредне коморе и "Србија транспорта", упућивали апеле и дописе у којима су указивали на недостатак возача и да ће се то претворити у огроман проблем веома брзо.

"То се испоставило као истина. Од 2019. почиње да се појављује несташица возача, да буде јасно видљива, не само у граду Београду, где је највећа јер је тржиште највеће, него и на територије целе Србије. Практично смо дошли у ту ситуацију да су 2021, након короне, возачи који су се вратили за Србију поново отишли у иностранство да раде, други су отишли за њима тако да смо се практично нашли у безилазној ситуацији", наводи Крстић.  

Покушавали су и да мотивишу возаче.

"Ми смо кроз неколико акција покушали да мотивишемо људе, пре свега кроз бесплатно стручно усавршавање возача, плаћали смо да се возач Ц категорије обучи и да полаже за Д категорију, кроз ту акцију смо добили неких 40-ак возача на територији целе Републике Србије. Након тога нисмо имали кандидата који су се јављали, тако да смо дошли у ситуацију да смо морали да размишљамо и о томе", указује Душан Крстић, директор саобраћај у компанији "Арива литас".

Селекција и тестирање кандидата из иностранства трајали су око три месеца, а обавили су је у Шри Ланки, преко посредичке агенције и тамошње службе за запошљавање.

"Јесте, кошта све то, међутим, много је теже када ви немате возача и то је много скупље када немате да обавите све поласке и да испуните све уговорене обавезе са клијентима које имате као што су Град Београд, Град Крагујевац и остале велике компаније с којима сарађујемо. То је много скупље него да ангажујете возача из иностранства", додаје Крстић.

Инострани радници су, осим у транспорту, најчешће ангажовани на грађевини и у угоститељству. Долазе из Кине, Русије, Индије и Турске. Такав тренд, кажу упућени, неизбежан је и убудуће.