Нетржишне цене хране су бумеранг, др Стојановић: Решење су социјалне карте

Како би се спречили већи поремећаји у снабдевању и очувао животни стандард грађана, почетком месеца Влада Србије је усвојила Уредбу о ограничењу цена основних животних намирница. 

До краја фебруара 2023. године цена уља неће прелазити 220 динара по литру, шећер је ограничен на 115 динара по килограму, брашно тип Т-400 на 85 динара. Свињски бут коштаће 750 динара по килограму.

Декан Економског факултета у Београду Жаклина Стојановић коментарисала је за РТС колико ће ова мера значити потрошачима, а какав ће ефекат имати на привреду.

Колико ће ове мере заштитити стандард грађана макар у домену прехрамбене сигурности?

– Ако посматрамо политику наше земље у домену цена хране, јасно можемо да уочимо да та политика има наглашен социјални карактер. Контрола цена у суштини помаже најугроженијим категоријама становништва из најниже доходовне групе. Међутим, ако недиференцирано водимо ову политику, ми ни њима не помажемо.

Начин који би у суштини био много бољи је политика која није фронтално усмерена ка ценама хране генерално, већ је решење социјална политика која би се заснивала на социјалним картама, где бисмо помагали управо онима из најнижих доходовних група. Јер ако имате кризна времена, онда помажете најугроженијим слојевима становништва.

Имамо и другу страну медаље, хоће ли нам се нетржишне цене вратити као бумеранг, кроз пад пољопривредне производње која опет води у несташице, у увоз, самим тим и више цене, како избећи зачарани круг?

– То јесу две стране медаље. Имамо социјалну компоненту, друга страна о којој се недовољно води рачуна у нашим условима односи се на економску компоненту. Ту бринемо о произвођачима.

О онима који ће сутра бити у прилици да понуде исте те производе и требало би да буду у могућности да те исте производе понуде по нижој цени. Јер суштина економског развоја заснива се на чињеници да цена хране треба да на неки начин пада. А ако имамо раст цена хране, онда ограничавамо могућност за раст осталих сектора економије, јер потрошња у осталим секторима пада.

Како објашњавате то да, упркос кризи, прехрамбене компаније код нас бележе раст профита? Да ли је њихова зарада у јефтинијим сировинама? Колико је наша привреда осетљива на картелско понашање, на договарање великих играча око тога колико ће плаћати пшеницу, сунцокрет, млеко?

– То не би смело да се дешава ни у једној економији и постоје законска решења која то треба да спрече. Код нас то можемо посредно да потврдимо. Постоји јак притисак на примарне произвођаче јер ако посматрате ланац снабдевања храном, ако одређујете максималну цену производа, онда некако у том ланцу наниже пољопривредници остају последњи у низу, трпе највећи терет.

Такође су суочени са великим проблемима који се тичу раста цене инпута. Они су ти који добијају најмање, чак одлазе и у негативну страну пословања. То значи да ћемо бити суочени са проблемима снабдевања храном у наредном периоду и о томе мора изузетно да се води рачуна.

Колико код нас на малопродајне цене хране утичу трговачке марже и да ли је истина да су највеће у региону?

– Према подацима које ја имам што се тиче пољопривредних производа односно прехрамбених артикала, маржа се креће у највећем делу у распону између 20 и 30 одсто.

Код оних артикала који се више прометују, маржа може бити нижа. Постоји простор да се трговачке марже смање, али не тако што се контролишу цене, већ тако што се обезбеди постојање конкуренције, то нам показује искуство развијених земаља.

Колико ће скупљи енергенти (најновији ембарго ЕУ на руску нафту који погађа и Србију) утицати на додатно поскупљење хране? Да ли су прехрамбене компаније спремне да тај додатни терет одузму од свог профита, или ће њихове веће трошкове платити грађани кроз нова поскупљења?

– Нажалост, најнижа карика је та која трпи сав терет, то ће тако бити, тако је било и не можемо очекивати ништа другачије. С друге стране, раст цена енергената не утиче толико на инфлацију колико утиче раст цена хране, то нам показују најновији подаци и за Европску унију. Дакле треба обратити пажњу управо на овај сектор.

Сектор хране је важан и економски и социјално, али и у политичко-безбедносној димензији коју овај сектор има. Треба помоћи и пољопривредницима и најугроженијим слојевима становништва.