Интервју са Рикардом Иаконом

Рикардо Иакона, новинар италијанске телевизије РАИ и аутор документарног филма "Бесконачни рат", који говори о стању на Косову девет година после НАТО бомбардовања Србије, добитник је Специјалне повеље за новинарство без граница, Удружења новинара Србије.

(Снимак емисије "Око" можете погледати/преузети на нашој страни Емисије)

Рикардо Иакона је дао интервју за емисују "Око" РТС-а. Разговор је водио уредник емисије Зоран Станојевић. 

Када сте први пут били у Србији и у Београду?

- Дошао сам овде годину дана пре бомбардовања. Желео сам да испричам причу о стотинама хиљада избеглица које су из других ратова побегле овде у Србију. Тако ми пажњу привукла и Приштина и ситуација тамо. Повезао сам се са људима у Приштини и отишао сам тамо недељу дана пре почетка бомбардовања, када се већ знало да ће бити рат. И видели сте онај чувени снимак бомбардовања, то је био наш снимак.

Када сте одлучили да се бавите овом темом? Ви сте покривали сукоб, односно НАТО бомбардовање Југославије, нешто више него што сте пратили кризу распада СФРЈ.

- Нисам се много бавио сукобима у бившој Југославији. Решио сам да се вратим на питања Косова зато што ми се чинило да је апсурдно да се, девет година после рата, у Италији не зна ништа о ономе што се десило после тог рата. У центру моје пажње је била прича о НАТО-у, јер ми смо део НАТО-а и у НАТО-у има много италијанских војника. Долазе овамо да би донели демократију. То су били узроци, мотиви објашењења тог рата. То је била прва велика интервенција НАТО-а после пада Берлинског зида и хтео сам да видим какви су резултати.

Мислили сте да ће људима у Италији бити интересантно да виде шта се догађа на Косову, па и да повежете то са Авганистаном. Значи, бавили сте се и чињеницом да се ту, осим што се десио сукоб, навелико тргује дрогом?

- Да то је била наша идеја. Да пођемо из Приштине и да дођемо до Кабула, јер Косово је једноставно прекрило ћутање и заборав. Људи који читају новине и прате агенцијске вести понешто су и знали оних првих година после рата. Међутим, врло мало после тога, после етничког чишћења, које се десило на Косову, тишина је једноставно прекрила све те догађаје.

Интересантно је да сте повезали Авганистан и Косово, две области у којима су биле међународне интервенције.

- Ви знате да смо ми Италијани веома искусни када је реч о истраживачком новинарству, јер имамо мафију, имамо проблема са судством. Тако да смо, када смо схватили да пут дроге води од Авганистана преко Косова, схватили да то представља проблем. Јер то су два места где су биле велике војне интервенције НАТО-а. Онда смо поставили питање откуд то да НАТО, са демократијом, практично доноси и путеве дроге. И туда пролази све. Када имате отворен такав пут, њиме пролази и исламски фундаментализам и многе друге ствари. И онда смо се запитали какве су последице тог рата и интервенције на Косову. О томе може још много да се разговара. А и питање безбедности наших земаља, земаља које су учествовале у НАТО интервенцији такође је проблем.

Како је изгледао почетак рада на филму, долазак у Приштину, и ваш рад на терену?

- Имали смо велике припреме. Годину дана су трајале припреме за снимање и био сам у контакту са особама на Косову још док сам био у Италији. На самом терену то је био тежак рад, као што и може бити тежак рад на терену где је сукоб, конфликт још увек жив. Ми смо ту морали практично да живимо са тим људима који се појављују, који су аутентични са Косова, и много новинара је радило на томе.

Где је било теже радити, на Косову или у Авганистану?

- Авганистан је постао најопасније место на свету. Пре три године сам био тамо. У Кабулу више немамо дописнике, а новинари су жртве отмица. То је рат који уништава. Оно што рат чини са новинарима јесте да они постају ратни извештачи. А на Косову је било другачије. Није се пуцало, није било убистава. Док је у Авганистану све било теже и опасније за нас.

Каква су била очекивања Ваших саговорника на Косову, када сте дошли да разговарате о овој теми? Колико сте били отворени према саговорницима, када је тема Вашег филма у питању?

- Ми смо причали приче, и радили смо хронику онога што се десило за девет година. То су приче о људима који су сведоци тих догађаја. Дакле није то била политичка репортажа, већ класична репортажа. Онаква какве су се некада радиле на лицу места. Шта се десило у Обилићу, у српским енклавама, са сведоцима учесницима у догађајима. И јако смо лепо сарађивали са људима тамо.

Какве су биле реакције гледалаца, пре свега италијанских, када је филм приказан на телевизији РАИ?

- Италијански гледаоци су били запрепашћени, јер заправо нису имали ни појма о етничком чишћењу. Ја стално то зовем етничко чишћење, због тога што су Срби заиста протерани са Косова. Двеста хиљада људи, ако изузмемо десет хиљада функционера који су, да кажемо, своје руке окаљали крвљу, остало је био недужан народ. И видети сада када причају једну причу, која заиста тече, о својим патњама - било је заиста упечатљиво.

У Италији живи и велики број Албанаца. Јесте ли имали прилике да чујете и њихове реакције?

- Највише су ми замерали што то све нисам испричао пре. Јер и Албанци су доживели то пре Срба. Не можемо рећи да није било истих таквих последица од стране српске политике пре тога, када су Албанци били протеривани. И мени се чини да је то најлепше у истраживачком новинарству. Када се добро ради, онда се ради у корист мира а не у корист рата. Не продубљује сукобе. Зато сам и радио причу о Косову после девет година, а не о Косову пре двадесет година. Јер мене је занимало шта се дешавало пред очима италијанских и других војника. Како је било могуће да се пред њиховим очима деси то етничко чишћење.

Када се прикаже овакав филм, људи у Србији кажу: "Овај новинар више никада неће смети да оде на Косово!". Имате ли Ви тај осећај?

- Мислим да није тако, не осећам се тако уопште. Ако буде прилике ја ћу се вратити на ту причу. Ми не извештавамо дневно, него правимо петнаест до седамнаест емисија годишње. Ако буде прилике, свакако ћу се вратити на Косово. Али и у Авганистан сигурно, јер тамо је ситуација још веома тешка и озбиљна. Сукоб са талибанима још траје, а ту је и међународна интервенција. Уморио сам се од приче о ратовима којима нема краја. Мислим да је то велики проблем са данашњом политиком, што није кадра да оствари прави мировни пројекат. Да ради на остварењу правог мира.

Осим што је филм приказан у Италији и у Србији, и што је постављен на "Ју тјуб" са енглеским и немачким преводом, да ли знате колико га је људи, изван Италије и Србије, видело? Имате ли неке реакције од њих?

- Овде у Србији знам да је веома добро примљен и да га је много људи видело. Милиони људи су видели филм и у Италији. То су реакције људи који су најзад сазнали како се завршила та прича. И добро је што можемо да ширимо знање о томе како се све развијало са НАТО-ом, са Косовом и са Србијом.

Да ли је тешко новинару РАИ-а, попут Вас, да направи овакву причу?

- Тешко је зато што се западни систем информисања повукао после бомбардовања из ових крајева. Сви су били ту док је бомбардовање трајало, а после су отишли. Када се вратиш после девет, десет година, треба да убедиш свог директора да вреди радити једну такву причу. Ја сам имао среће да мој директор буде одушевљен тим пројектом и да ми каже: "Рикардо иди тамо и уради то!".

Како објашњавате то одушевљење?

- Ја сам био доста добар да га убедим. Ми радимо за Трећи програм РАИ-а, који је најотворенији и највише се бави светом. Када сам радио за другог директора, претходног, ја сам 1989. године био једини италијан који је путовао за Москву. Одувек сам се занимао за такве приче. Сада, када се Европа шири и када Србија жели да уђе у Европу, врло је важно како изградити мир. Јер да би мир могао да се изгради морамо на томе да радимо.

Да, али италијански новинари немају никакве проблеме.

- Ми сада заиста имамо велике проблеме у Италији са слободом говора, јер назадујемо у многим аспектима. Имамо председника владе кога сви знате и када постоји неки рат увек постоје проблеми са информисањем, то је јасно. У иностранству се говори доста о томе шта се догађа са информисањем у Италији. Мислим да ми можемо много да учинимо. Увек очекујемо да ће политика нешто да нам да, да ће нам неко други дати слободу. Међутим слободу морамо да остваримо сами. Ако неке ствари померимо макар за један сантиметар, начинићемо временом бољи свет.

Шта је, онда, највећи проблем, не само италијанског него упште, европског новинарства, данас када у Европи нема више диктатура које на директан начин онемогућавају новинаре да раде. Шта их сада онемогућава?

- Новинари не смеју дозволити да им политика диктира оно чиме ће да се баве. Односно, политичари не би требало да се тиме баве. Требају да се баве оним што је њима занимљивије и да буду што независнији од политике. Увек је слобода извештавања, и у најразвијеним демократијама, морала да се осваја и проширује. У Европи постоји замисао да би свет био једноставнији када би се о њему мање говорило. Тако да се то и у демократијама догађа, не само у диктатурама.

На чему сада радите?

- Сада радимо нову серију о економској кризи у Европи, која је веома тешка у Италији. Говоримо о проблему имиграције, имамо много људи који се усељавају у Италију бежећи од ратова, незапоселности. И постављамо етичка питања: "Каква ће бити наша будућност?", а не само да причамо о садашњости.