Петнаест година враћања одузете имовине – шта кочи завршетак реституције у Србији

Пре 15 година Србија је донела Закон о враћању имовине и обештећењу за имовину одузету после 1945. године по основу прописа о национализацији, аграрној реформи, конфискацији и другим актима.

Предвиђена су два модела реституције – враћање у натури, а где то није могуће финансијско обештећење. И до сада је према званичним подацима урађено готово 95 одсто посла.

Више су урадиле, односно практично завршиле реституцију Словенија и Мађарска, које су и законе донеле много раније – још 1991. Знатно заостају Црна Гора и Албанија. Док је Босна и Херцеговина једина у региону која није ни почела реституцију, чак ни закон није донела.

Политичка воља и модел враћања имовине кључни за успех реституције

Миле Антић из Мреже за реституцију за емисију "Ово је Балкан" каже да је успешност пре свега зависила од политичке воље и да су земље које су раније започеле европски пут раније усвајале законе.

На питање да ли је на успешност утицао одабрани модел, попут враћања у натури које су протежирале Словенија и Румунија, одговара да би увек требало да доминира натурални модел.

"То јест враћање имовине у натури или давање неке друге имовине. Зато што држава никада није била добар газда са имовином. Оне земље које су ближе биле том тржишном моделу функционисања привреде, слободи тржишта, економски слободном појединцу, те државе су усвајањем закона и давањем приоритета натуралној реституцији наравно највише и одмакле", истиче Антић.

Босна и Херцеговина једина у региону без закона о реституцији

На другој страни имамо Босну и Херцеговину која ништа није урадила по питању реституције, чак нису донели ни закон.

"То је просто невероватно, али постоје ипак неке историјске чињенице. Босна и Херцеговина, заправо Република Српска, која је усвојила сет, три закона, у августу 2000. године, који су предвиђали реституцију имала свог Волфганг Петрича који је стопирао, једноставно оставио вето и суспендовао све те законе и ево блокирао их је онда. Нажалост, до данас они још нису усвојени. Са друге стране, видимо да постоје озбиљна потраживања и озбиљне групе у самој Босни и нарочито у Херцеговини које потражају имовину", каже Антић.

Мотив за убрзавање реституције су и евроингеграције. Црна Гора убрзава исплату одштете, односно надокнаду за одузету имовину управо због евроинтеграција. Антић каже да су дефинитивно биле мотив у случају Србије.

"Без икакве сумње да није било процеса европских интеграција, ми не бисмо имали ни 2011. године закон, а нажалост не бисмо имали ни закон који би подразумевао натуралну реституцију и који би подразумевао неко задовољење правде, већ бисмо имали неку, као што су постојале идеје и нешто слично да се уради као у Мађарској, давање неке мизерне накнаде у обештећењу", тврди Антић.

У Србији преостало око 5.000 захтева, наследници често успоравају поступак

Према подацима од прошле године остало је да се реши око 5.000 захтева. У Србији се пуно напредовало, али још нисмо тако близу потпуног окончања реституције, оцењује Миле Антић.

"Видимо да има још доста имовине. Нажалост, један од доминирајућих разлога је због тога што они који су били подносиоци пре 15 година сада више нису међу живима, ту су наследници, они треба да наставе или не знају или неки пут врло често живе у иностранству. Тако да се то апсолутно не може приписати као нека одговорност неког од поступајућих органа агенције, већ у великој мери то зависи од самих наследника", објашњава Антић.

Најтежи за враћање су земљиште, посебно грађевинско, и пословни објекти. Сматра да би у Србији реституција могла бити завршена тек за 10 до 15 година.

"Можда не би то требало да буде циљ када ћемо је потпуно окончати, можда би требало да буде циљ да је окончамо на што бољи начин. Вратити свакој породици део одузете имовине то је нешто чему треба да тежимо као грађани и као људи", закључује Антић.