Милан Кољанин о пробоју логора Јасеновац: Учинили су то да би сачували сећање на оно што се догађало

Логор Јасеновац, познат по најбруталнијим методама усмрћивања стотина хиљада људи, у пролеће 1945. године постао је поприште последњих напора усташког режима да прикрије трагове злочина.

Како за Први програм Радио Београда, у емисији Магазин на Првом објашњава историчар др Милан Кољанин, иако је Југословенска армија незадрживо напредовала ка западу, у самом логору ситуација је била драматична.

"Било је свима јасно како ће рат да се заврши. Било је јасно и онима који су још увек држали у рукама логор Јасеновац, који су настојали да већ неколико месеци спаљивањем лешева униште трагове својих масовних злочина. То је нешто што карактерише те последње месеце постојања логора", наводи Кољанин.

Према речима др Кољанина, непосредно пре пробоја ликвидирана је и последња група жена. Преживели заточеници сећају се како су оне у смрт одлазиле "уздигнутог чела". Тај призор, уз свест да и њих чека иста судбина, преломио је одлуку код преосталих логораша.

"Знали су да смрт чека и њих и одлучили су да, ако већ морају да изгубе свој живот, да га изгубе у борби, а не под ужасним условима како се то већ радило годинама у самом логору. Логорашка организација је одлучила да организује пробој не само да би сачували своје животе, већ да би сачували сећање на оно што се догађало. Хтели су да буду сведоци", истиче историчар.

Сам пробој био је изузетан гест храбрости голоруких људи против наоружане војске. Према речима др Кољанина, од преко хиљаду преосталих заточеника, око 600 је одлучило да покуша немогуће.

"Провалили су из барака и кренули голоруки на стражу. Стража је била са свих страна и пуцала је по тој маси. Међутим, неки су успели да се домогну оружја. Један од њих, херој Миле Ристић, успео је да неутралишеједно митраљеско гнездо и својим митраљезом уништи усташка упоришта око логора. То је омогућило маси да се пробије кроз капију и распрши", наводи Кољанин.

Питање укупног броја страдалих у Јасеновцу и данас изазива полемике, што Кољанин приписује недостатку систематског пописа одмах након рата, али и политичким разлозима.

На питање како друштво данас треба да се односи према овој трагедији, др Кољанин поручује да Јасеновац мора бити присутан у јавности и школским програмима, али на трезвен начин.

"Не треба правити нешто што се стално репродукује на одређен начин, већ све треба ставити у историјски контекст и из тога извлачити поуке", закључује историчар.