Надзорне камере у Србији – питање безбедности или задирање у приватност

Закон којим је било предвиђено увођење биометријског надзора у Србији два пута је повлачен из скупштинске процедуре. Кључне примедбе односиле су се на могуће задирање у приватност грађана, као и на ризик од злоупотребе софтверских решења за препознавање лица.

Повереник за информације од јавног значаја Милан Мариновић наводи да разуме аргументе Министарства унутрашњих послова да би такав систем могао да допринесе већој безбедности у јавном простору, било у случајевима физичких напада или потенцијалних терористичких претњи.

Јасан правни основ

"Спорно је да ли је због таквих случајева који нису свакодневни, односно не дешавају се у већем броју,  оправдано надзирати све грађане на јавним просторима", сматра Мариновић.

Сличан став износи и Невена Ружић, сарадница на Факултету безбедности, која тврди да би примена биометријског препознавања могла бити прихватљива искључиво у строго дефинисаним ситуацијама.

"Употреба такве технологије морала би да почива на јасном правном основу који, поред овлашћења за примену, прецизно прописује санкције у случају злоупотребе и мере које онемогућавају било какву злонамерну, ненамерну, али далекосежну и по људска права погрешну употребу", закључује Ружићева.

Иако у Србији сличан систем још не постоји, биометријски надзор се већ дуго користи у бројним државама Европске уније, пре свега из безбедносних разлога.

Министар унутрашњих послова Ивица Дачић указао је током потраге за осумњиченим за напад ножем на жену у ходнику стамбене зграде на Новом Београду на одређени парадокс у односу грађана према тој технологији.

"Наши грађани прихватају да приликом одласка у ЕУ дају и отиске прстију и фотографије, које се користе за препознавање лица, али ми ту функцију унутар земље немамо и поред настојања полиције да објасни њен значај у појединим ситуацијама", рекао је недавно Дачић.

Биометријски надзор – где је граница приватности

Реч је о камерама које, осим снимања, могу да прате кретање особа у јавном простору. Стручњаци упозоравају да такви снимци могу да садрже знатно више података о грађанима него што је неопходно за конкретну истрагу, што отвара простор за потенцијалне злоупотребе.

Мариновић наглашава да би примена биометријског препознавања морала да буде ограничена и циљана. Уместо масовног надзора, како истиче, рационалнији приступ био би да се већ постојећа фотографија лица за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело упари са конкретним снимком.

"Тада се елиминишу сви остали подаци и садржаји са снимка, ако дође до подударања, а не да се полази од снимака свих нас и упоређују са базама података", објашњава повереник.

Ружићева подсећа да свака камера, сама по себи, представља задирање у приватност и да се цело питање у крајњој линији своди на поверење у институције. Када тог поверења нема, како каже, поставља се питање оправданости обраде података.

Биометријско препознавање лица у кривичним истрагама већ користе полиције Аустрије, Француске, Мађарске и Словеније, а у појединим земљама забележен је пад стопе криминалитета после увођења тих система. Кина је отишла и корак даље, уградивши више од 170 милиона савремених надзорних камера широм земље, што овај модел надзора чини једним од најобухватнијих у свету.