Прса у прса до прве велике победе Срба – годишњица битке на Церу

Победом на Церу, над инвазионим трупама Аустроугарске, углед Србије порастао је широм Европе, не само међу савезницима него и непријатељима, Аустромађарима и Немцима.

Прослављени заповедник Срба на Церу генерал Степа Степановић, за тријумфално руковођење војним операцијама награђен је чином војводе.

Под командом генерала Оскара Поћорека, трупе аустроугарске Балканске армије провалиле су преко Дрине 12. августа чиме су започеле масивне војне операције на тлу Краљевине Србије.

Инвазији је претходила Аустроугарска објава рата Србији 28. јула 1914. године, месец дана после атентата у Сарајеву.

Артиљеријско дејство окидач за рат

Паралелно су започела артиљеријска дејства преко Саве и Дунава, првобитно са аустроугарског ратног брода Бодрог, по Београду, Смедереву, Градишту, Шапцу и другде, чиме је започео Први светски рат.

Има, истина, сведочења да их је било и пре формалне објаве рата. Званични Беч објаву рата српској краљевској влади доставио је, неуобичајено, отвореним телеграмом 28. јула.

У њему је стајало да Двојна монархија држи да је у ратном стању са Србијом, пошто није задовољан одговором на ултиматум који је барон Гизл, посланик Аустроугарске у Београду, предао у вечерњим сатима 23. тадашњег министарства финансија и заступника председника Краљевске владе Николе Пашића и Лазара Пачуа.

Врховна команда Србије измењена је потом у Крагујевац, док су Влада и централна државна тела Краљевине Србије убрзо, на основу наредбе од 25. јула, пребачени у Ниш.

Принципов атентат без залеђине власти

Према истрази вођеној у Сарајеву пошто се догодио атентат, на Видовдан 1914. године, било је јасно да иза атентата који је извршио Гаврило Принцип, с групом сабораца младобосанаца, нису стајале власти Краљевине Србије, изузев неколико лица запослених у државној служби али далеко од виших позиција.

Ултиматум је био уобличен с намером да га званични Београд одбије, чиме би се нашао изговор за рат.

Српска краљевска влада, суочена с перспективом рата, у земљи тешко исцрпљеној балканским ратовима 1912. и 1913. године понела се врло попустљиво изашавши у сусрет свим захтевима званичног Беча, изузев учешћа органа Аустроугарске у судском поступку.

Проблем је међутим био у чињеници да је у Бечу и Берлину постојало уверење да ће се одлучном војном акцијом Србија брзо поразити, те да је то прилика коју не треба пропустити.

Србија под опсадом аустроугарских армија

Не обазирући се на помирљив приступ званичног Београда, пошто по свему судећи одлука о почетку рата није зависила од одговора или понашања српских власти, аустроугарске Пета и Шеста армија 12. августа провалиле су из Босне у Србију под командом Оскара Поћорека.

Истовремено, са простора Срема и Баната где се налазила аустроугарска Друга армија, вршена су диверзантска дејства превасходно с циљем заваравања, као и масивна артиљеријска дејства, највише по Београду.

Иако су логика ратних дејстава и претходни ратни планови, претпоставља се да се главни удар може очекивати са Саве и Дунава пут Београда и долине Мораве, тежишни удар уследио је са Дрине.

Нападом је заповедао омрзнути војни гуверенер Босне и Херцеговине, Оскар Поћорек, артиљеријски генерал, врховни заповедник Балканске војске Аустроугарске.

Пошто је у српском Генералштабу схваћено да се тежи удар са запада, од Дрине и Саве, насупрот ратној логици, користила је концентрација српских трупа на том потезу.

Степиних 185.000 на Поћорекових двеста хиљада

Поћорековој казненој експедицији, која је бројала око 200.000 војника, супроставиле су се трупе којима је командовао генерал Степа Степановић, јачине до 185.000 ратника.

Пошто су аустроугарске трупе код Лешнице прешле Дрину заузеле су Лозницу, док су формације које су прешле Саву освојиле тада такође погранични Шабац. Следило је њихово усмеравање према Београду.

Тако је образована линија фронта дужине око 160 километара. Начелник Генералштаба Војвода Радомир Путник наређује потом контранапад.

Генерал Степа Степановић, наслутивши стратешки значај Цера у конкретној ситуацији, образује тада ударну групу састављену од Моравске дивизије првог позива и Комбиноване дивизије, и упућује је пут аустромађарских нападача.

Име је било предложено кључне позиције на планини Цер, кота Тројан и Кошанин град.

Током битке генерал Степановић развој догађаја посматрао је из села Драгиње.

Усиљени марш комбиноване дивизије

Комбинована дивизија запутила се усиљеним маршем око 3.00 сата ујутро 15. августа, потезом Бањани, Свилеува, Драгиње, Каона, Криваја, пут Цера, дужине око 40 километара.

На трупе Аустроугарске наишли су претходно ноћу око 23.00, на падинама Цера.

Пресудна битка догодила се код села Текериш, на падинама планине Цер.

Борбе су вођене и прса у прса и артиљеријским испитима.

Победа Срба над инвазијом Аустроугара 

После жестоких окршаја, у чему је било превага обе стране, исход битке била је одлучна победа Срба над инвазионим трупама Аустроугарске.

До 20. августа био је у току бег нападача пут Дрине.

Из Шапца окупатори су се коначно повукли ноћу 23, на 24. август, после жестоких борби око града претходних дана.

У поподневним сатима 24. августа српска војска се налазила на Сави, тадашњој граничној линији.

Пораз Поћорекових инвазионих трупа био је потпун, Срби су постигли тријумфалну победу.

Процене о броју жртава разликују се. Претпоставља се да су Срби имали преко 3.000 погинулих са приближно 15.000 рањених, док је супротна страна имала око 8.000 мртвих и око 30.000 рањених. Заробљено је 4.500 аустроугарских војника.

Победа у Церској бици била је прва савезничка победа у Првом светском рату, што је имало огроман значај.

Углед Срба овом победом изузетно је порастао.

Пораз као рођенданска честитка старом Францу 

Намера Оскара Поћорека да победом честита рођендан владару, старом Францу Јозефу, 18. август, претворила се у катастрофу.

Током боравка на тлу Краљевине Србије, аустроугарске трупе починиле су бројне злочине, на простору Мачве, Поцерја и друге.

Њихова бестијалност била је сведочанство онога што је пропаганда званичног Беча представљала као цивилизацијску улогу Аустроугарске.

Зло које је тада почињено забележено је и приказано јавности, трудом Арчибалда Рајса, познатог криминолога, професора Универзитета у Лозанима, којег је српска влада позвала како би се посветио шта се догађало.

Казнена експедиција – понижење Аустроугара

Запрепашћење у врховима Аустроугарске, после великих победа Срба 1914. било је огромно.

Оно што су стартези рата Беча и Берлина замишљали као такорећи узгредну казнену експедицију, претворило се у тешко понижење Аустроугарске.

Уследиће нове обимније припреме за обрачун са Србијом. Заразне болести које су потом почеле да се шире тим делом земље биле су једна од видова рата "цивилизоване" Аустроугарске против Србије.