У Србији више од 2.000 људи чека трансплантацију – Ивана добила орган у Белорусији, Жељка у Србији не губи наду

Око 2.000 људи у Србији чека трансплантацију неког органа. Бубрег чека око 600 одраслих и 40 деце, јетру 80, срце 50, рожњачу 1.000 људи. Да ће многи од њих још дуго чекати, говоре подаци о броју донора у Србији у протеклих осам година.

Бројне су предрасуде због који се људи тешко одлучују да донирају органе. Највише њих верује да ће органе на крају добити људи који плате за њих, а не они којима су потребни. Њих 26 одсто још сматра да је донирање органа противно њиховим религијским опредељењима.

Више од 20 одсто се боји да им се лекари неће борити за живот, а ако то буде потребно, да би некоме дали њихове органе. Брине их затим и то да ће тело донора бити унакажено или да ће породица сносити додатне трошкове због поступка донирања.

Скоро 10 одсто испитаних верује да ће им се десити нешто лоше ако донирају органе.

Бојић: Пацијенти који имају болест јетре осећају да живот истиче из њих

Жељка Бојић већ пуне две године је на листи чекања за трансплантацију јетре. Наду, каже, не губи. Сваког јутра се нада да ће добити позив.

"Тај позив не би променио само мој живот, него би променио живот и мојих најближих, јер не ограничава само мене, него целу моју породицу", додаје Бојићева.

Указује да су обољења јетре јако подмукла, те да не дају никакве симптоме. Стање у ком се налазе пацијенти је, каже, најбоље описала докторка Наташа Петровића из Ургентног центра Клиничког центра Србије.

"Изговорела је једну реченицу да пацијенти који имају болест јетре осећају да живот истиче из њих. Мислим да је то прави опис онога како се ви у ствари осећате. Због свих предрасуда које владају, нажалост, и ја и још 2.000 људи у Србији чекамо и даље тај најважнији пут", истиче Бојићева.

Јовић: Позив на трансплантацију дочекала, али у иностранству

Ивана Јовић која је имала тешко, наследно обољење бубрега, позив је дочекала, али је за њега морала да плати око 100.000 евра.

"Када је стигао позив из Белорусије, био је петак, пет поподне, ја сам завршила с дијализом и послом, пошто сам то радила у паралели, када сте на дијализи, морате да будете у мултитаскингу, једноставно дијализе сваки други дан по четири сата. Стигао је позив из Белорусије, рекли су да имају донора за мене, и питали су – да ли могу ујутру да будем у Минску. Ја знам само да сам рекла да. Знала сам да морам, како знам, да се дочепам тог Минска јер је то био позив за буквално нови живот", каже Јовићева.

Одлучила се да оде на трансплантацију у иностранство, јер је, каже, била свесна, да са пет донора годишње, са 2.000 људи који чекају, су могућности мале да некако дође на ред да се тај позив који живот значи и оствари.

"Ја сам била очајна, кренула сам на дијализу. Моја мама је такође била пацијент на дијализи, након две године је трансплантирана овде у нашој земљи. Ја сам се некако надала да ће то бити и моја судбина. И чак сам у том тренутку заједно са пацијентима са дијализе основала удружење, да пробамо ми сад да утичемо, да променимо, да допринесемо", каже Јовићева.

Међутим, додаје она, дани су пролазили, позива није било. 

"Са пет донора, малтене годишње, са 2.000 људи који чекају, си врло свестан да су твоје могућности мале да некако дођеш на ред и да се тај позив и оствари. И онда је мој друг Моца, који је био са мном у свему томе, први да кажем, покренуо ногу с том Белорусијом и након његовог доброг искуства и са друге стране неизвесности овде, а и времена које цури, ја сам одлучила да урадим исто, да сакупим та средства која нису мала и да ето сада живим пуним плућима", каже Јовићева.

Операција у Белорусији, трошкови око 100.000 евра

Операција у Белорусији ју је коштало око 100.000 евра. Средства је уз помоћ хуманих људи и пријатеља прикупила за три месеца.

"Око 100.000 евра заправо кошта све. Ту су трошкови припреме, операције, превоза, превода. Ја сам некада око три месеца скупљала та средства и заиста су се сви хумани људи удружили и помогли ми. Држава Србије не, нажалост не плаћа. Да кажем, имамо јако пуно корисника разних фондација који покушавају да на тај начин скупе средстава", наводи Јовићева.

Након трансплантације, каже, живи нови живот. Са много енергије и више снаге за свакодневне послове.

"Ја волим да кажем у шали, сад ми није ништа. Значи, то је много више енергије, јер кад си бубржени пацијент, као што је Жељка помињала и за јетру, некако болест временом те узима све више и више. Ти не осећаш како си истрпљен, уморан, прописујеш то можда бројним обавезама, али тек сад са трансплантацијом видим колико имам више енергије и снаге и за своју ћерку и за неке друге активности које би току дана желала да урадим, остварим што замислим", наводи Јовићева.

"Иницијатива да се најтежи болесници трансплантирају у Белорусији"

Они су, додаје Јовићева, као удружење упутили иницијативу министру Лончару и Министарству здравља да се одређени број пацијената трансплантира у Белорусији.

"Република Српска плаћа својим грађанима трансплантацију тамо. Исто то ради Црна Гора. Много ти је већа сигурност када идеш у иностранству да се лечеш а иза себе имаш своју државу него кад то радиш у својој режији. Ми имамо информације, заправо из кабинета, су нам рекли да би у овом месецу министар требало да има посету и ми се надамо да и наша земља, макар за најугроженије пацијенте којима живот виси о концу се омогући да оду тамо по свој лек", наводи Јовићева.

Бојић: Надам се да ћу дочекати трансплантацију јетре у својој земљи

Жељка Бојић, са друге стране, наводи да у овом тренутку не размишља о одласку на трансплантацију у иностранство.

"Па искрено, у овом тренутку ја не размишљам још увек о томе. Желим да верујем да ћемо негде као друштво да се освестимо и да ћу дочекати трансплантацију овде у нашој земљи јер ја не желим да идем по свој лек у иностранство. Желим да искористим ту могућност ако већ имамо стручњаке. Значи, имамо све услове за обављање трансплантације. Зашто да не покушамо као друштво да се издигнемо и да нама који чекамо орган, јер је то нама једини лек, да покушамо да помогнемо свим тим пацијентима", наводи Бојићева.