Неки гастарбајтери више нису "гастарбајтери" – сада имају два дома

Ни гастарбајтери нису што су некада били. Држављани Србије у иностранству више и не пристају на тај назив, а и живе другачије од оних који су у потрази за послом отишли из некадашње Југославије. Од 1968. године и договора Тита и тадашњег шефа дипломатије Вилија Бранта на привремени рад у западну Немачку, до распада СФРЈ, отишло је готово три милиона, углавном сељака и радника. Отишли су привремено – остали деценијама.

Давних седамдесетих пут Беча из Берање код Пожаревца кренули су Данијелини баба и деда. Деведесетих су отишли и њени родитељи. Већ две и по деценије и она тамо живи, са мужем и двоје деце.

"Ја се тамо више не осећам као гост, тамо је мој дом, мој нови дом. Али ја имам два дома, овде у Србији и тамо у Аустрији", каже Данијела Марјановић из Берање која живи у Бечу.

Истиче да су им деца у Аустрији рођена, да причају течно немачки и све док им се не прочита презиме не зна им се порекло.

Судбине гастербајтера од најстарије до најмлађе генерације

Слична је прича већине потомака некадашњих гастарбајтера.

У летњим колонама на Хоргошу све је мање наших грађана на привременом раду у иностранству који се одлучују да одмор проведу у домовини.

Чини се да друга и трећа генерација наших гастарбајтера није толико мотивисна као раније да сваки слободан викенд на западу проведе са родбином у Србији.

Ипак, летње гужве опстају јер су ту турски и бугарски држављани који у аутомобилима искористе сваки слободан простор да понесу ствари за покућство и поклоне за пријатеље и родбину.

"Не одлазим тако често за Србију. Ако одем то је због весеља, углавном свадби, крштења или сличних догадђаја. Највише волим да одем због породице, да их видим све", каже Милена Марковић из Касидола која живи у Трсту.

Разлике гастербајтера тражити у економским односима

Економиста Ненад Јефтовић каже да односе који се дешавају између те треће генерације тадашњих "гастарбајтера" и садашње матице Србије, пре свега треба тражити у неким економским односима – "али не би требало више играти на ту карту емоција, поготово у везаности за свој родни крај".

Прва генерација миграната одлазила је с коферима пуним снова – да зараде новац, саграде кућу и да се једног дана врате. Долазили би за празнике пуних кофера и џепова.

Скупоцени аутомобили, намештај, први портабл телевизори захваљујући њима стизали су и до села која још нису имала ни струју.

"Знам како су моји родитељи живели док су улагали овде, зидали кућу. Ми то сада не морамо да радимо. Ми сада можемо да радимо за нас", каже Данијела Марјановић.

Сматра да је битно у животу да нешто виде, да пропутују и искористе могућности које њихови родитељи нису имали.

До Титове смрти, штедња српских гастарбајтера у Немачкој, у југословенским банкама износила је око 20 милијарди динара.

Од дознака које су слали њихова родбина могла је лепо да живи.

Јефтовић каже да никада од тих исељеника нисмо добили пренос технологије из развијене западне Европе ка нама – "просто, они нису имали ни способности, али ни систем их није подстицао на то".

Прва генерација гастарбајтера углавном се вратила. Свака наредна меша српски и језик земље у којој је рођена, ретко навраћају у велелепне виле опустеле сведоке мукотрпног рада и неиспуњених снова својих предака.