Једно клађење не чини коцкара, али "добитак" по одиграном тикету може да буде окидач за болест

Пацијенти нам кажу да никада не би ушли у кладионицу да су знали да ће да постану зависни од ње, изјавила је за РТС др Оливера Сбутега Филиповић, психијатар из Специјалне болнице за болести зависности у Београду. Докторка поручује да је пут лечења патолошке зависности од клађења дуготрајан, али да и за хроничне болеснике постоји нада.

Др Оливера Сбутега Филиповић, гостујући у Јутарњем програму РТС-а, изјавила је да спортска такмичења која су у току, могу да буду повод да се по по први пут уђе у кладионицу и одигра тикет.

"Пацијенти нам, током клиничке праксе, кажу да никада не би ушли у кладионицу да су знали да ће постати зависни. Постоји пут од одговорног клађења, када у ретким приликама, планирамо из забаве да одиграмо тикет, до онога када ствари постепено измичу контроли. Границе су врло суптилне", истиче докторка.

Према њеним речима, ефорија је окидач за болест, а први знак треба да нам буде када се особа не коцка само у одређеним ситуацијама и из забаве, већ троши више новца и крије своје активности у вези са тим јер је неко већ приметио да постоји проблем.

"Поједине ствари које су нам биле важне, попут тренинга, виђања са пријатељима или академска и професионална достигнућа, одлазе у други план. Коцкарске активности, односно клађање, пак постају приоритет и једино што је важно", наводи Филиповићева.

"Адолесценти у већем ризику"

Докторка истиче да узрок ове болести зависности је све оно што не укључује забаву и разоноду, попут финансијске несигурности или потенцијалне добити.

"Адолесценти су у повећаном ризику. Коцкање је илегално до 18 године. Из наше праксе, међутим, малолетници су имали контакт са играма на срећу до 16 године, што је ризични период. Ми, старији, смо одговорни", наводи Филиповићева, истичући да им се најчешће јављају пацијенти између 20 и 40 године, претежно мушкарци.

Наглашава да је стереотип да неко ко је хронично болестан не може да престана са својом зависношћу, као и да је погрешна рећи да ако је неко "једном коцкар, увек је коцкар".

"Има наде, иако ситуација може да делује безизлазно. Породица има кључну улогу. Лечење је дуготрајно, јер зависничка понашања нису настала преко ноћи, нити могу да се реше исто тако. Постоје саветовалиштва, где родитељи могу да се информишу да ли је потребна хоспитализација", закључује др Оливера Сбутега Филиповић.