Херој са Кошара Саша Радојевић: Био је то крвави Ускрс за 53. батаљон

На данашњи дан пре 25 година, почела је битка на Кошарама. Борба на југословенско-албанској граници трајала је 67 дана и однела је 108 живота. Захваљујући херојству бораца, граница је одбрањена. Једна од најтежих борби у новијој историји српске војске постала је симбол одбране отаџбине. 

Потпоручник Саша Радојевић стигао је на Кошаре 1. септембра 1998. године, као млад подофицир.

И већ тог првог месеца боравка имао је прво ватрено крштење, сукоб са албанским терористима.

"Те 1998. године на Кошарама десио се тежак терористички акт, неколико дана после мог доласка на караулу, тачније 30. септембра, када је Агим Рамадани са његовом терористичком групом убио пет наших војника“, испричао је Радојевић за РТС.

Тада је, каже, био у патроли на граничном Камену Ц4, и са два километра ваздушне линије све то посматрао.

"Да тај терористички акт буде још тежи, спровео га је официр Војске СФРЈ Агим Рамадани који је познавао међународно ратно право, и који је са својом групом, прилазио возилу 'пинцгауер'  и рањене војнике 'овераво' појединачним пуцњима", рекао је Радојевић.

Исто тако, каже, на другом крају, на караули Морина, готово у исто време десио се још један терористички акт, заставник Бундало је са возилом налетео на противтенковску мину.

У периоду до 9. априла 1999. године, наставља Радојевић, они су најмање обезбеђивали државну границу, која је је, како и књига потпуковника Динчевског говори, увек била крвава граница, односно брањена граница.

Непријатељи са обе стране границе

Граничари су, додаје, имали своје непријатеље са обе стране, јер су уз граничну линију, односно осам километара државне границе који је обезбеђивала караула, Кошаре, све била села у којима су живели Албанци.

С друге стране је, каже, била Албанија која је имала претензије да нашу покрајину припоји себи.

Ипак, граничари су, истиче, у једном таквом непријатељском окружењу веома успешно извршавали задатке обезбеђења државне границе, све док 9. априла на Велики петак није почео тај копнени напад.

"Тај напад је био изузетно добро испланиран и тактички, тако што је помоћним снагама кренуо на суседну караулу Морина, да би се касније, свега сат времена након тога, главним снагама пребацио на свим заседним местима, на свим тачкама одбране на правцу карауле Кошаре", испричао је Радојевић.

"Нас су тада напали, према ономе што смо касније сазнали, две бригаде терористичке војске ОВК, комплетна регуларна војска Албаније и официри НАТО-а који су им командовали, који су руководили ватром, јер када ви дејствујете аутоматском пушком добијате ласерски измерену у даљину до ваших положаја и добијате мине од минобацача буквално по ровима или на свега неколико метара испред вас", испричао је Радојевић.

Два дана касније, на Ускрс 1999. године, 53. гранични батаљон је претрпео губитке. 

"Граничари су били ти који су на Кошарама пресудили и определили ток битке да успе, јер читава два дана су буквално сами водили битку на самој државној граници. Сто петнаест граничара, једно одељење минобацача из 125. моторизоване бригаде и у помоћ нам је стигао вод војне полиције из Ваљева. И ако то све саберете то не прелази бројно стање од 150", испричао је Радојевић. 

Бранили су се, каже, по принципу отпорних тачака на неколико заседних места.

Крвави Ускрс

И на Велики петак, како је рекао, после два дана изнуривања, када нико од граничара није ни помишљао ни на храну, ни на воду, једини циљ је био да се одбрани државна граница и да се по сваку цену остане на тим позицијама одбране.

"Албанци су у нашим униформама тог крвавог Ускрса покушали да нас још једанпут обману. Пришли су иза леђа тако што су наши војници мислили да су то неки добровољци и буквално су убили четири војника и водника Васојевића. Затим на Шабановим ливадама је погинуо Милићевић Драган, звани Шумар, затим из вода за интервенцију још три војника, тако да је то био крвави Ускрс за 53. гранични батаљон", рекао је Радојевић.

Док је трајала битка за Кошаре, покушана је и копнена инвазија преко Паштрика. Радојевић је навео и  да је разамтран копнени напад преко Мађарске, али Мађари то нису дозволили. Након 67 дана битке за Кошаре, граничари су се повукли, многи од њих, само до Копнене зоне безбедности, где су их чекали нови оружани сукоби.

На Кошарама се, истакао је Радојевић, заиста десио подвиг, не због, како је рекао, било кога појединачно, већ због свих учесника и због свега тога што данас ниједна тактика вођења борбених дејстава не може да објасни.

"Тако да тамо није било лаких тренутака, неко је ту битку уписао као пакао на земљи или пакао Кошара. Заиста они су покушавали по неколико пута дневно да пробију линију и било им је битно да заузму било који град, било које већу комуникацију путева на територији КиМ. О томе говори и та сама неуспела копнена интервенција на правцу Кошара па ће они касније пробати у мају на правцу Паштрика или операција 'Стрела 2', стручно названа", навео је Радојевић.

"Нисмо били свесни шта смо урадили"

"Као официр једне од наше најелитније службе безбедности Војнообавештене службе и као неко ко је студирао геополитику и безбедност могу да кажем да ми тада нисмо били свесни шта смо урадили, али да смо данас заиста учинили велику ствар за своју земљу", рекао је Радојевић.

Поред тога, како каже, што сви имамо ону законску обавезу да бранимо свој територијални интегритет и суверенитет, ту је постојала и она морална обавеза где су војници старешине рађе ишли у смрт него у повлачење и предају.

"И са аспекта официра војнообавештене службе могу да кажем да је та одбрана данас за нас, ја мислим и за читаву Србију, има историјски значај, а сама битка за Кошаре је уведена у уџбенике историје. И као што сам рекао заиста ту се десио подвиг, не због било кога од нас појединачно, већ искључиво због те једне заједничке енергије, пре свега тих војника са 19 година и нас официра и подофицира који смо из школских клупа преузели да командујемо, да бијемо битку, наравно и наших старешина, официра који су нас кроз ту битку водили", испричао је Радојевић.