Мајка дечака са аутизмом: Другари из вртића и школе су његови најбољи терапеути
Нема прецизних података о броју деце са аутизмом у Србији, а нема ни лека за излазак из тог стања. Колико је живот особа са аутизмом непредвидив и тежак, знају родитељи који су им често једини ослонац. Јелена Шебез Инић, мајка 16-годишњег Луке, своје искуство са другима дели на Инстаграм профилу ”Дневник једне аутистичне маме”. За РТС је рекла да су највећа подршка њеном сину били другари у вртићу и школи, као и васпитачице, учитељице и разредни старешина.
На питање како у њеном дневнику изгледа један дан 16-годишњег Луке који има аутизам, Јелена Шебез Инић каже да је було турбулентно када је био мали и када нису довољно разумели аутизам ни знали како да допру до њега у његовом свету.
“Како се и он развијао и сазрео и како смо добили подршку адекватних служби које смо ми нашли, живот је много лакши, испуњен је љубављу и право је задовољство бити Лукина мама, мама једног дечака који толико љубави шири око себе”, рекла је Јелена Шебез Инић.
Да Лука има аутизам увидели су када је он имао двадесетак месеци.
“Почело је негде око 20. месеца када је код Луке, који је до тада и гугутао и говорио, имао показни гест, одједном све то престало. Имао је замућен поглед и почео је по ваздуху да хвата нешто што је њему било видљиво, а нама не. Изгубљен је директан поглед и одазивање на име”, испричала је Јелена.
Код лекара су инсистирали да се до краја истражи зашто је дошло до те промене и добили су упут за надлежне институције где су обавља испитивања.
Потребна већа видљивост
Указује да им је најпотребнија подршка система, стручњака, али и већа видљивост.
"Аутизам је читав један спектар и као што међу нама неуротипичним постоје различите особе, тако и у аутизму – свака особа са аутизмом је различита и има своје потребе. Неопходни су нам стручњаци у институцијама које су кључне за развој детета – у вртићу, школи, касније и при запошљавању", навела је Лукина мама.
Он иде у редовну школу, а похађа и музичку школу. Јелена каже да су његови другари из вртића и школе били његови најбољи терапеути.
“Лукини другари из школе, из вртића су заправо били његови најбољи терапеути, а то се десило из разлога што су особе које су биле кључне у Лукином развоју, као што су васпитачица, учитељица, касније и његова разредна од петог до осмог разреда, оне су заправо биле те које су стимулисале децу да буду Луки подршка и гајиле су управо ту теорију, односно ту идеју да инклузија почива на деци, на дружењу, на социјализацији“, рекла је Јелена.
Коментари