Миле Витезовић – одличан ученик, најбољи студент Војне академије и данас сајбер генерал

У разговору за емисију Дозволите, генерал Витезовић, иначе родом из Косјерића истиче да је и у време када је он био млад била велика част обући униформу.

“Тако је било и са мном, 1986. године, када сам уписао средњу војну школу, односно конкурисао за средњу војну школу Копнене војске у Сарајеву и након квалификационих прегледа примљен у једној оштрој конкуренцији за интересовање кандидата у војну службу 1 на према 10”, сећа се генерал Витезовић.

Поводом одласка у Средњу војну школу, породица Витезовић организовала је прави испраћај у војску.

“Са свим традиционалним церемонијама које су тада биле обављене и, наравно, то је означавало вековни позитиван однос нашег српског народа према војном позиву и уопште војсци. И стварно ја тада као млади човјек сам осетио један велики понос што сам ступио у редове армије”, сећа се наш саговорник.

Данас се у јавности, на славама и прославама говори о професији официра у контексту патриотизма, породичне традиције, сигурног посла, могућности да се стварно напредује и наравно ту је и љубав према техници на оружању и војничком начину живота. О чему су тада размишљали млади људи?

“Размишљали смо углавном и рачунали на једну сигурност војног позива у смислу сигурног посла. Након тога се и потврдило ово што сам и рекао да је стварно војна средина један амбијент где човек може у свим својим димензијама да се оствари”, рекао је Витезовић.

Први у класи 1994.

Први део војног пута завршио се на Војној Академији 1994. тада је младом потпоручнику Милету Витезовићу, као најбољем у класи, пиштољ са посветом уручио, тадашњи начелник Генералштаба Војске Југославије, генерал пуковник Момчило Перишић.

“То време је било јако изазовно, почетак деведесетих година. Били смо захваћени ратним збивањима која су се дешавала у окружењу. И како се та наша претходна држава распадала, како нам се и класа полако осипала, многи су наши другови отишли на ратом захваћена подручја, а неки су свој животни пут потражили на другим меридијанима”, каже генерал Витезовић.

Изазовно време је, према речима нашег саговорника, мотивисало њега и његове вршњаке да овладају новим знањима које је требало да примене на новим дужностима. Нова знања се стално стичу, јер се војне телекомуникације односно систем веза стално мењају, посебно у последњих неколико година.

“Свакако. Од уређаја старе генерације, као што је РУП 12 (радио уређај пољски), као што је пољски индукторски телефонски апарат М63, као што је Морзеова азбука које смо радили и учили током школовања, па до данас праћење активности у сајбер простору и имплементације информационих система које аутоматизују пословне процесе, стварно јесте велики технолошки скок”, каже први информатичар Војске Србије.

Некада радио, данас и вештачка интелигенција

Он истиче да је данас бити везиста у Војсци Србије захтеван посао, посебно јер посао захтева широку лепезу знања. Од преноса, дистрибуције, заштите, криптозаштите информација, па све до њихове употребе у сајбер простору, па и на крају до употребе вештачке интелигенције у војној намени. То данас један везиста, један информатичар мора да познаје како би успешно одговорио савременим безбедносним изазовима.

Из класе Војне академије, која је завршила школовање 1994. године, има више генерала, тачније тројица, нису сви везисти. Један води управу у Генералштабу, а двојица су команданти бригада Копнене војске. Највише контакта генерал Витезовић природно има са везистима. Контакт са класићима је присутан у оној мери у којој су се животни путеви поклопили.

"Међутим, ту су наша традиционална окупљања класе поводом завршетка школе. Ове године у јуну навршава се 30 година завршетка Војне Академије, када са нестрпљењем очекујемо сусрет класе. И то су стварно једни пријатни тренуци када се евоцирају успомене на те студентске, односно питомачке дане које смо проживјели заједно”, каже Витезовић.

Данас у редове везиста и информатичара долазе неки нови млади људи. Време је другачије. Млади људи одрастају окружени паметним телефонима, компјутерима и интернетом. Како старија генерација, којој припада генерал Витезовић, гледа на њих?

“Ми препознајемо у њима жељу и велику мотивацију за школовањем и завршавањем. Поготово, као што сте рекли, они су савременици све присутне, односно брзо развијајућих информационих комуникационих технологија. Међутим, ми их свакодневно, поред тога што их упућујемо на тај професионални развој, усмеравамо на онај официрски занат рада са људима”, истиче генерал Витезовић.

НАТО агресија 1999.

Бригадни генерал Миле Витезовић током 1999. године био је командир у јединици везе Војске Југославије која се бавила одржавањем везе у гарнизону Београд. Како је НАТО авијација бележила сваки радио сигнал као потенцијални циљ, бити везиста је једно од опаснијих дужности током рата.

“Ми везисти можемо бити посебно задовољни у професионалном смислу обављеним задатком током НАТО агресије, с обзиром на то да смо обезбедили непрекидно функционисање командовања и руковођења, односно наш систем веза како се тада звао, функционисао је непрекидно и показао своју жилавост и отпорност”, истиче генерал Витезовић.

Током рата примењује се посебна тактика коришћења радио везе и мобилне и фиксне телефоније, како непријатељ не би могао прислушкује комуникације или да лоцира и уништи предајнике или јединице за телекомуникације.

“Рад везисте у ратним условима подлеже посебним правилима, односно придржавање строге дисциплине посебно у радио саобраћају уз примену радио ћутања и забране коришћења свих уређаја који емитују у електромагнетном спектру”, каже наш саговорник и додаје да се таква тактика показала успешном у многим војскама у свету.

Бригадни генерал Миле Витезовић има много тога да каже. Јер 30 година официрске каријере и осам година војног школовања су заиста за причу. А прича о генералу Витезовићу је један скроман пример успешног официра и човека који се знањем и способношћу кретао кроз каријеру.