Епархија рашко-призренска: Заузимање остатака манастира код Истока, брисање историјског и духовног идентитета Срба

Насртај на верске објекте који представљају темељ постојања и опстанка наше цркве на Косову и Метохији, без обзира на политичке прилике, представља ништа друго него отворени акт репресије, кршења верских и људских права и изазива директну етничку и верску нетрпељивост, наводи се у реаговању Епархије рашко-призренске.

Простор на коме се налазе остаци манастира Богородице Хвостанске, у селу Врела недалеко од Истока, недавно је ограђен уз коришћење тешких машина, и постављена табла приштинских институција само на албанском језику, на којој пише да се ради о базилици. Све то урађено је без консултација и сагласности СПЦ.

Епархија истиче да се овим чином негирају верска права и да то води брисању или грубом мењању историје, што је потпуно у супротности са основним темељима демократских друштава и уз све друге примере кршење права Српске православне цркве, непризнавање одлука највиших судова и систематско уништавање светиња посебно од 1999. године надаље.

"То је непосредан показатељ да косовске власти очигледно не виде ни места ни будућности за српски народ и СПЦ на овом простору, и још један је пример који показује стварне намере и методе косовских власти, које нескривено желе стварање етнички чистог Косова и нестанак Српске православне цркве и њених верника", упозорава Епархија.

Све што се поузданије зна о Богородици Хвостанској јесте управо оно што је везано за њен историјат с почетка 13. века, почевши од архитектуре, нађених материјалних трагова, као и бројних писаних сведочанстава у сачуваној литератури средњег века, као што је случај са другим средњовековним археолошким локалитетима на простору Косова и Метохије.

Сам локалитет су, како се признаје и на натпису који је постављен на албанском језику, детаљно истражили српски еминентни историчари и археолози који су пронашли и сачували бројне артефакте, као што је Родопово звоно из 15. века и разне друге предмете који сведоче о идентитету ове светиње. Озбиљна историја почива на чињеницама које се темеље на непобитним материјалним доказима и не може се импровизовати на основу произвољних нагађања, селективног и произвољног приступа историји, а поготово не на темељима радикалних политичко-националних идеологија новијег времена.

Стога Епархија рашко-призренска одлучно апелује на локалне и међународне представнике у Приштини да се заустави процес политизације и селктивне презентације духовне и културне баштине СПЦ, која на овим просторима као аутокефална Црква постоји и делује 800 година и дубоко је повезана са историјом овог региона.

Ревизија других цркава и манастира СПЦ на Косову и Метохији представља процес који дубоко угрожава етничке и верске односе у ширем региону и води брисању једног вишевековног идентитета српског народа и апропријацији његове баштине која је преживела више стотина година османске власти и два светска рата.

Подсећају да је недавно покушано са заузимањем цркве СПЦ у селу Ракитница код Подујева, након чега косовска полиција противно свим законима није хтела ни да покрене истрагу, и недуго после тога, проглашавања цркве Живоносног источника у селу Винарце код Косовске Митровице за римокатоличку цркву под "бригом" Министарства културе у Приштини.

Све се ово дешава непосредно у јеку медијског прекрајања историје храма Богородице Љевишке у Призрену у приштинској Кохи диторе и општем замаху агресивног историјског ревизионизма и брисања трагова СПЦ на овим просторима за шта се залаже власт у Приштини, наводи Епархија.

"Да ли треба да чекамо да косовске власти једног дана укину и саму Српску православну цркву као што су то чиниле атеистичке власти у више комунистичких земаља где су богослужбени објекти затварани, претварани у музеје или варварски рушени и скрнављени у име безбожне идеологије? Такво понашање нема и не сме да буде толерисано у 21. веку, посебно имајући у виду обавезе које је Приштина преузела пред западним земљама од 2008. године, али и одредбе Резолуције 1244 УН где се јасно помиње очување српског наслеђа", поручују из Епархије.

Историјски преглед манастира Богородице Хвостанске

Из Епархије напомињу да је први помен села као заселак "Врела" где се налазе остаци манастирског комплекса из 1397. године када га кнегиња Милица прилаже манастиру Дечанима.

Следећи пут манастир се помиње у турском попису из 1485. где је уписан као манастир "Иврала" (Врела, односно Студеница Хвостанска) и у њему „син митрополита Тијокан" и четири калуђера.

У каснијем турском попису 1570/71. године бележи се да је манастиром руководио калуђер Макарије, без сумње будући патријарх Макарије Соколовић.

Историјат настанка самог манастира мало је познат. Годином 1219. када је Св. Сава вршећи реорганизацију новоосноване аутокефалне српске цркве, основао је Хвостанску епископију при манастиру "у Фосне, у Студенице Мале", као старо култно место, о чему сведоче и записи у српском средњовековном родослову.

Епископија од 1381. године прераста у митрополију и први хвостански архијереји помињу се већ почетком 14. века, а последњи, по имену Виктор, 1635. године.

Друга половина 16. века за манастир је била раздобље процвата, када се запажа и знатна уметничка активност. У другој половини 17. века, највероватније у доба Велике сеобе 1690. године, манастир је запустео и почео да пропада.

Током времена грађевински материјал са Богородице Хвостанске почео се разносити, па је, поред осталог, био уграђен и на сеоској џамији где су секундарно узидани делови мермерних плоча и тесаникâ са ћирилским натписима и орнаментима, али и без њих.

Путници који су видели манастир у 19. веку сведоче да је Богородица Хвостанска потпуно у рушевинама.

Захваљујући археолошким истраживањима 1930. и 1966-1970. стекао се увид у првобитан изглед манастира којима се може приближно реконструисати изглед овога некад важног црквеног средишта, још из времена византијске управе.

Као остатак комплекса базилике, данас су видљиви темељи мање једнобродне црквице с малим нартексом, лоцираним уз базилику са северне стране, па се зато и зове северна црква. Највероватније је реконструисана у времену после успостављања независне српске цркве 1219. и да је као таква постојала кроз цео средњи век.

Узор њеним градитељима је врло лако могао бити манастир Жича. Полукружна апсида, која је споља правоугаона, а изнутра полукружна, могла је настати по узору на грађевине у Боки которској, што упућује на порекло градитеља. У Котору у 13. и 14. веку радили су вешти градитељи и могуће је претпоставити да су ктитори Богородице Хвостанске оданде довели неимаре.

Уз главну цркву Богородице Хвостанске у средњем веку су, како је било уобичајено, подизани и мањи храмови. Темељи једног од њих откривени су са јужне стране цркве. Судећи по остацима откривеног натписа у коме се помиње цар Стефан, датирана је у средину 14. века.

Током археолошких радова пронађено је релативно мало налаза, што сведочи да су рушевине манастира биле више пута прекопаване. Прикупљени су остаци фресака на којима се од неких виде и два слоја боје, што би сведочило да је главна црква у два маха живописана.

Око цркве је био већи број гробова с каменим плочама. Неке од њих су употребљене при градњи џамија у селима Врело и Студеница, али су сада пренете у Пећку патријаршију. По натписима на плочама се види да су током 14. и 15. века око цркве сахрањивани локални угледници, као и хвостански епископи.

Почетком 20. века један мештанин је у рушевинама нашао повеће звоно, у коме су била три примерка осликане тканине. Два од њих се данас чувају у Пећкој патријаршији. Највећи је плаштаница из доба око 1.300. године, док је мањи, аер с представом Оплакивања Христовог, цртао зограф Лонгин 1597. године.

Некадашњи манастирски комплекс цркве Богородице Хвостанске данас је рушевина, готово сравњена са земљом.