Зашто ћутимо на претње ученика и после трагедије у "Рибникару"

Најава да ће субота бити радна била је довољна да ученик седмог разреда Основне школе "Дринка Павловић" једној наставници запрети да ће узети очев пиштољ и пуцати у њу. Забринути родитељи, који нису желели пред камере, рекли су нам да је случај пријављен полицији, да је обавештен и Центар за социјални рад.

Управа школе о томе не жели да говори, иако смо покушали да и од њих чујемо шта се догодило. Обратили смо се и ресорном министарству, али одговор нисмо добили. Чак ни савет родитеља није хтео пред камере.

Наставница је на боловању, а како су нам рекли родитељи, агресивно понашање тог ученика траје недељама. 

"Било је неопходно да управа школе одмах реагује, тако што би формирала један тим који би чинио одељенски старешина, ђаци који похађају тај разред са наставником, родитељи, и да сви заједно нађу модел како би се појачао васпитни процес са овим учеником", сматра чланица Савета за борбу против вршњачког насиља Татјана Мацура.

Стручњаци кажу да су вршњачко насиље и агресивност деце у порасту и да се Центри за социјални рад укључују у решавање тог проблема, али тек када их о томе обавести школа, када се насиље већ догоди. 

"Улога Центра за социјални рад је да по добијању информације од школе и о свим оним информацијама шта је све школа предузела у раду са овом породицом, има такође да се укључи интензивно у рад у делу процене, односно провере да ли је то дете раније евидентирано у Центру за социјални рад, да ли је имало проблема у понашању, на који начин функционише његова породица, да ли је то дете евентуално жртва насиља, било у породици или неког трећег лица, па чак и вршњачког насиља", објашњава Сандра Перић из Коморе социјалне заштите. 

Личност и моделе понашања родитељи код детета формирају до седме године. После тога већи утицај има окружење, али психолози кажу, родитељи морају да их усмеравају све док не одрасту. 

"Најбитније је да се створи та повезаност и поверење, да дете када има проблем може да дође свом родитељу, да му то каже. Тада родитељ може да има и улогу пријатеља донекле, подршка, пријатељство и контрола, наравно. Родитељска контрола је јако битна у неким здравим границама, да провери с ким се дружи, како проводи своје слободно време, какав је у школи, једноставно да буде укључен у његов живот", каже психолошкиња Сања Дабовић Перашевић.

Самоћа, тражење подршке у лошем друштву, љутња и бес главни су окидачи за појаву вршњачког насиља, које би могло да се избегне када би родитељи са децом разговарали и када би на време поставили границе шта се сме, а шта не сме. Чак и када се догоди вршњачко насиље, све може да се поправи. Неком детету је довољан само један разговор са психологом, неком неколико месеци или година, али у цео процес морају да се укључе и родитељи.