Један психолог на стотине деце - може ли образовни систем сам да реши проблем агресивности

Тешко да је ико остао равнодушан на вест да је један дечак претио да ће убити поједине наставнике у својој школи. Након што је тужилаштво саопштило да ће се тим случајем бавити Центар за социјални рад, остала су отворена питања ко и како у школама ради с децом која испољавају агресивно понашање.

Јелена Кенић истиче да је потребно извршити промене у друштву и системима од којих образовање зависи да би се дошло до системске промене која би утицала да се такве ствари не дешавају.

Сам психолог веома мало може да уради на превенцији, јер број стручњака је недовољан, један је задужен за превелик број деце.

"Чак и да се повећа број стручних сарадника, то је проблем који мора да се решава на другачији начин. Баш зато што је остављено да се образовни систем тиме бави, немогуће је у ствари на прави начин приступити. Илузија је очекивати да ће у том систему једно дете коме је потребна специјална помоћ добити оно што му је потребно", указује Кенићева.

Најбоље да родитељ препозна ситуацију

Каже да нема неких правила, али да је суштина да када родитељ сарађује, може и да се помогне детету. Онда најчешће родитељ тражи и другу врсту помоћи. 

"Најбоље је када сви, увезано, као систем реагујемо и учинимо све што је потребно за једно дете. А између себе имамо један систем поверљивости, података и свега онога што захтева рад са једним дететом", истиче психолошкиња.

Посебно наглашава да у ситуацијама када родитељ не сарађује остаје врло мало могућности да се детету помогне.

Како помоћи деци

Напомиње да данас има врло софистицираних техника и алата који могу да помогну у образовању, васпитању и родитељству. Међутим, проблем је што та знања која постоје тешко долазе до просечног родитеља. Добро би било, истиче, да школа управо буде медијум.

Оно што је сваком детету потребно и оно што знамо је да се осећа прихваћено, поштовано, вредно и да се осећа добро у односу са неким. Кад то постигнете са дететом, онда је могуће да му помогнете, чак и у условима у којима живи који су отежавајући.

Такође, додаје да би било добро да дете долази из своје куће, из породице са неким особинама емпатије, алтруизма и да је то већ у кући научило. 

"Мислим да је систем оптерећен нечим што је број информација, припрема за неко знање, за неко занимање и тако даље, што није суштина. Ако ви припремите дете са неким капацитетима емоционалним, социјалним, ако га припремите неким важним особинама који ће га спремити за све што га у будућности чека, онда сте много урадили, није потребно толико информација", закључује Јелена Кенић.

Поручује да је то задатак читавог нашег друштва и да би корените промене у образовном систему донеле бољитак за све, и за запослене, и за децу, па и за родитеље.