Марковић о ослобођењу Београда: Нема тако малог народа са више жртава – то је маче са менталитетом бенгалског тигра

Операција ослобођења Београда трајала је од 21. септембра до 22. октобра и била је кључна за победу. У тој операцији – једној од највећих на Балкану у току Другог светског рата, на олтар слободе живот су положила 2.953 борца из Народноослободилачке војске Југославије, најмање 960 припадника Украјинског фронта, Црвене армије и никад до краја установљен број Београђана.

Предраг Марковић истиче да смо једини народ који је дао толико много својих жртава у борби за слободу у оба светска рата, као и да ниједан народ није дао више бораца.

"У Београдској операцији погинуло је око 3.000 наших бораца, што је у односу на број становника 20 пута више него у Париском устанку", наглашава историчар.

"Велики градови су врло ретко место велике борбе. Обично су се Немци повлачили, али због чувања мостова они су огорчено бранили Београд. Кућу по кућу су га бранили. Митраљеска гнезда су била на Албанији, на свим великим зградама. И зато су у Београду, с обзиром на становништво, наше жртве двадесет пута веће. То је једина велика борба од Париског покрета отпора. А ми имамо још много таквих борби. И те слободарске традиције не смеју да се забораве", подсећа Марковић.

Посебно наглашава да су људи данас склони да релативизују партизанску победу, због црвеног терора, антикомунизма. Међутим, истиче да је то што смо били друга највећа герилска војска, после кинеске, чињеница коју морамо да знамо.  

"За разлику од других, увек смо се борили с великим силама"

Марковић наводи да је у Паризу избио устанак у августу, да су Чеси подигли устанак три дана пред крај рата 5. маја, али да нигде толико жртава домаћа војска није имала као при ослобађању Београда.

"Ми смо се, за разлику од неких других народа, увек борили с великим силама. Једина борба у којој су учествовала два владара у Европи, једна од две, три, али једина тако велика, јесте Косовски бој. Онда, ми смо први народ који се сам ослободио од великог царства, то је 1804. година. Затим 1914, онда први народ који се побунио против фашизма, 20. марта 1941. Значи, наша традиција је борба за слободу и то са много јачим непријатељима. Скоро да мислим да нема тако малог народа – то је мало маче са менталитетом бенгалског тигра. А можда смо и луди, а можда смо и лудо храбри, сад ту има неколико тумачења", каже Марковић.

Злочин у Шумарицама и Краљеву

Сутра се обележава и сећање на 21. октобар 1941. године, на стрељање ђака у Шумарицама у Крагујевцу.

Историчар наглашава да треба увек истицати да су Крагујевац и Краљево два града са највећим процентом стрељених родољуба на свету.

"Можда је једино Нанкинг ту. У Краљеву је проценат стрељаних још већи, јер је Краљево било много мање. Фактички нема куће из које неко није стрељен. И то по чудној немачкој педантерији. Зашто су стрељали те ђаке, нису могли да похватају довољно одраслих. И онда су се сетили да ту имају гимназију и рекли су хајде да допунимо. Јер Немци су имали једну чудну особину, за разлику од усташа који су убијали док се не уморе, Немци су убијали по неком реду", наводи Марковић.

Објашњава да је наш устанак био веома велики, да су два покрета отпора ослободила земљу од мора до Саве и Дунава. Како каже, то је био толики шок, толика увреда за Немце, да су решили да тако казне Србе за тај устанак.

"Да не би РТС-а, нико не би обележио Сутјеску"

Наводи и да смо се, када је реч о култури сећања, мало збунили у 21. веку око те традиције, па се, како каже, сад полако враћамо.

"Морам да похвалим РТС. Он је организовао изложбу о Сутјесци. Сутјеска која је највећа герилска борба Другог светског рата у Европи. Ниједан други покрет отпора није пружио такву борбу у Другом светском рату. Да не би РТС-а, нико је не би обележио. То су се наши преци ту борили, јер зашто бисмо  величанствену победу наших предака препустили некима који су тада били у другом и трећем реду?", наглашава историчар.

Додаје и да се о томе учи на крају осмог разреда и да деца о већини тих догађаја не стигну много да науче, јер већ почињу припреме за пријемни у средњу школу.

"То је проблем, људи су обесхрабрени шта пишу уџбеници. Толико је напет школски програм и толико је мало часова, да углавном они не стигну много. Не знам да ли је један час посвећен томе, не због непажње, него нема се када", оцењује Марковић.