Жене жртве насиља не верују институцијама – када се одлуче на пријаву чак добију савет да се врате насилнику

Сваке две недеље, у просеку, једну жену у Србији убије члан породице, најчешће у дому. Поражавајућу статистику допуњује и податак да су капацитети Сигурне куће у Београду попуњени. Истраживања показују да је за 75 одсто жена страх од насилника главни разлог зашто насиље остаје непријављено.

"Чак ми је у једној претњи рекао ако се не будем вратила да ће убити прво мене, децу, па себе", наводи једна од жртава насиља.

"Ноћ пре пријаве, он је мене тукао, шамарао и силовао и нисам то више могла да трпим, а видела сам и модрице на нашем сину", наводи жена, жртва насиља.

"Али, када је наше дете приликом дављења мене стало између нас двоје да ме одбрани и од страха се упишкило у гаће – тада сам пресекла да више ниједан дан нећу провести у тој кући", подсећа се.

"Нико није ни знао кроз шта ја пролазим. Не, уопште нико није знао", истиче саговорница РТС-а.

Ово је само део потресних исповести жена које су уточиште пронашле у Сигурној кући. Најмлађа има 25, а најстарија која је претрпела насиље 70 година.

"Просечно на годишњем нивоу буде више од 3.500 позива. У последње време, млађе жене се после првог извршеног насиља над њима, било да то буде физичко насиље, економско или психолошко које је само по себи тешко, одлуче да изађу из тога и да пријаве институцијама. Док се старије жене ређе опредељују за то, јер је у менталитету да жена ћути, да мора да трпи, да сачува породицу, због деце", објашњава Милена Доламић, психолог Сигурне куће у Београду.

Због чега се насиље гура под тепих

Дечје модрице често су преломни тренутак за пријаву која је чешћа у већим срединама.

Страх од осуде средине, бојазан за живот деце, економска зависност гурају насиље под тепих. Жене иституцијама слабо верују, а најмање тужилаштву и центрима за социјални рад.

"Нема дилеме да треба радити на повећању поверења грађана у инсититуције у овом случају у једном од најосетљивијих питања. Око 70 процената убијених жена није се никоме обраћало у овом нашем испитивању које је Цесид за нас извршио, а 34 посто њих се обратило институцијама, али многи од њих су рекли да нису наишли на пуно разумевање", напомиње Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности.

Додаје да уместо потпуног разумевања, охрабрења и ниједне речи осуде, чак стигне савет: "Можда је најбоље да се вратите партнеру насилнику, тако је најбоље за све" и наводи да су жене пренеле да им се управо то дешавало.

Зато једна трећина жена каже да би се уз разумевање и подршку околине лакше одважила да прекине низ батина и шамара. Оне које су то учиниле – имају савет:

"Свака жена треба да зна – небитно да ли је превара, да ли је ударац, да ли је повишен тон, ако се једном деси, дешаваће се стално".