Таковска 10: Александар Ранковић – лично и политичко, 40 година после

На Првом програму РТС-а почело је емитовање играно-документарне серије "Друг Марко", која кроз 10 епизода приказује улогу Александра Ранковића у преломним годинама пре, за време и после Другог светског рата.

Слободан Ранковић, син Александра Ранковића, рекао је гостујући у емисији “Таковска 10“ да нису имали поверења у државу када је Ранковић преминуо и када је требалo да буде организивана његова сахрана.

“Мића, мој брат и ја смо авионом у шест сати кренули у Дубровник. Мића је организовао ковчег, сахрану, све што је било потребно да се уради да би ковчег био укрцан у авион. Покушали смо да добијемо карте и то је био велики проблем. На крају смо по интервенцији из Београда успели да добијемо неке дупле карте, иначе би се десило да ковчег оде без нас“, рекао је Ранковић.

Истиче да то све говори јер су се касније проносиле приче да је држава много помогла и послала авион.

“Када смо дошли у Београд сав контакт који смо имали је био са Савезом бораца. Савез бораца је саслушао шта ми имамо да кажемо, отишао у Председништво, слушао шта они имају да кажу, враћао се нама и то је тако ишло три дана. Нисмо имали времена ни да жалимо, а о спавању и одмору ни говора“, додао је Ранковић.

Указао је да им је кроз кућу тада прошло 1.000 или 2.000 људи.

“Већину никада нисмо бидели пре тога, људи су дошли да се поклоне и да изразе своје саучешће“, рекао је Ранковић.

Наводи да је договор био да сахрана буде у Алеји хероја, али да у то нису могли да верују.

“Тако да смо паралелно имали организацију да једноставно покупимо ковчег и да одемо у Дражевац, његово родно село“, рекао је Ранковић.

Ко је организовао сахрану

На питање ко је организовао сахрану Александра Ранковића, његов син каже Савез бораца.

“Ми нисмо имали никаквог уплива у то, ми смо имали своје захтеве које смо покушавали да прогурамо. Један од захтева је био да не буде почасне страже, јер би у њу ставили борце од 1945. па даље, то је потпуни апсурд. Затим, пошто то није била јединица Гарде него Војска онда смо тражили да не буде ниједног чина. Покушали смо и да неко од стране породице и пријатеља, конкретно смо мислили на Војкана Лукића, одржи говор, међутим то није долазило у обзир“, навео је Ранковић.

Указао је и да су тражили говоре да виде пре сахране, као и да се Титово име не спомиње, али да то није могло да се деси.

Апсурдна ситуација је, додаје, да је када је ковчег већ био у гробу Мићина ћерка хтела да каже: “Последњи поздрав деколино“, али истог тренутка су је склонили.

На сахрани било више од 100.000 људи

Генерал Светко Ковач, који је и писац сценарија за серију “Друг Марко", каже да је према проценама на сахрани Ранковића било више од 100.000 људи.

“Такође, значајне су процене шта се очекивало. Прво је војна служба процењивала да ће бити око 10.000 присутних, али нису пратили ситуацију шта се дешава. Међутим, служба Државне безбедности је процењивала да ће бити око 50.000, јер је пратила шта се дешава у другим градовима и да се спремају да дођу у Београд“, наводи Ковач.

Додао је и да су стране службе пратиле тај догађај, али и све што се дешавало после смрти Тита.

“То је био догађај који је привукао пажњу, а и сам Александар Ранковић је био интересантан за стране службе не само док је био на власти, него и касније. Стално се спекулисало о његовом учешћу у власти, односно да ће он у случају неке кризе и Совјетске интервенције у Југославији бити ослонац и организатор нове власти. Мада је он увек говорио па зар неко мисли да ја на руским тенковима дођем на власт. Значи, он никада није размишљао о томе“, рекао је Ковач.

Ковач поручује да је Ранковић целог живота био Југословен, као и да је понашање људи на његовој сахрани било резултат акумулиране негативне енергије.

"Прво смена Александра Ранковића која је била изведена како је изведена, али и смена неких других српских кадрова… Следеће су уставне промене 1974. године и оно што су оне донеле, јасно се видело да Југославија иде ка конфедерализму, а то се све везивало за одлазак Ранковића“, рекао је Ковач.

"Сахрана Ранковића прва побуна Срба против Тита"

Одлука Марковића, Чкребића и Љубичића била је да се Ранковић сахрани на коректан начин, да се не прећути ниједна заслуга, али да се помене и сукоб са Титом и Комунистичком партијом.

Историчар Бојан Димитријевић, који је и писац студије о Александру Ранковићу, каже да је та тројка друга генерација комуниста, а већ је тај сукоб био далеко и могли су то да учине.

“Помињање његових заслуга је било са одушевљењем дочекано, а ово друго је звиждуцима“, каже Димитријевић.

Истиче да је ту било и првобораца и бивших припадника ДБ-а и грађанска десница и анархиста, али и обичних грађана.

Александар Ранковић је, додаје, био симбол неправде која је учињена Србији и заједничкој држави Југославији.

“То је био један бунт против те неправде учињене њему и једна врста, како је Добрица Ћосић прокоментарсао, страха за државу који се јавио, да његовим одласком долазе нека немирна времена. То је била добра оцена“, истакао је Димитријевић.

На питање да ли је сахрана Ранковића прва побуна Срба против Јосипа Броза Тита, Димитријевић каже да јесте.

"То је било неартикулисано, није био јасан циљ, али јесте био протест и према неправди која је учињена Ранковићу. Народ је препознавао да је после његовог слома држава почела да иде нагло у конфедерацију и једну врсту слома, да су дошли косовски проблеми, тихе миграције људи са Косова, све је то тињало, али о томе се није говорило", рекао је Димитријевић.

Неки кажу и да је Ранковићева сахрана родно место политике Слободана Милошевића, Димитријевић наводи да не воли ту идеологију, али да јесте тако.

“Та линија која се осамдесетих година провлачила и она је била потпуно супротна оној линији која изнедрила после Брионског пленума“, рекао је Димитријевић.

Како су се упознали Лека и Тито

Јосип Броз Тито и Александар Ранковић упознали су се 1937. године, а обојица су били у затворима и прошли исту школу, наводи Димитријевић.

“Тито је тада морао да се опреми једном новом екипом људи која ће му чинити врх партије, јер је та групација била сметња и окренуо се према млађој групи“, додао је.

Сматра да је Тито за Леку проценио да је реч о оданом партијцу, као и да је склон партијском залагању, а да је Тито Ранковића фасцинирао својим ореолом интернационалног револуционара.

"Био је старији од свих њих 15 и 20 година, сви су га звали 'стари', на бази својих година и партијског легитимитета и то је остало тако. Они заједно пролазе цео рат и нема ту много одвајања до почетка шездесетих година", истиче Димитријевић

Каже да је важно напоменути да Ранковић није био само шеф службе, него организациони секретар Савеза комуниста, као и да су комплетна персонална политика и досијеи били код њега.

Сукоб Тито–Ранковић–Кардељ

Димитријевић наводи и да је сукоб између Кардеља, Ранковића и Тита почео 1957. године после повратка из Совјетског Савеза.

“Вероватно је Тито помислио да ће инструирајући Ранковића да макне Кардеља и реши тај проблем. То је трајало од 1957. до 1962. или 1963. године, јер је он очекивао да ће Раковић преузети ствар, централизовати државу и увести мало у стегу као раније, међутим Ранковић вероватно није више имао снаге за то“, каже Димитиријевић.

Истиче да је Ранковић имао базичну поштеност у себи.

“Просто са Кардељем је био у том Политбироу од 1937. године и сад би било потпуно невероватно да без икаквог посебног разлога он крене на њега. И ту је та кључна ствар, Тито је пресекао ствар пошто је имао притисак из хрватског и словеначког руководства и рекао добро пошто Ранковић то не може он се паркира на правац потпредседника који је потпуно протоколаран, а ићи ћемо конфедеративној Југославији с тим да нико не дира моју међународну позицију, јер је себе већ тада доживљавао као лидера светског калибра“, навео је Димитријевић.

Често се говори да је Ранковић имао ту жељу да наследи Тита, али Димитријевић каже да је функција потпредседника била ограничена на четири године.

“Питање је шта би Ранковић 1967. године радио“, додао је Димитирјевић.

На питање шта би било да је Ранковић поступио по Титовој наредби и склонио Кардеља, Димитријевић каже да може бити да би то био један заокрет ка Совјетском Савезу, али да су то само претпоставке.

"Ранковић уочио разбијање Југославије"

Ковач истиче да је посебно значајна проширена седница Извршног комитета Комунистичке партије Југославије 14. марта 1962. године

"Тада су Тито и Ранковић били на истој страни, они су се залагали за очување Југославије насупрот већ неким отвореним захтевима представника Словеније и Хрватске који су тражили децентрализацију Југославије. Тада је Тито питао: 'Људи, да ли смо ми кадри да сачувамо Југославију'", додаје Ковач.

Наводи да су се после тога десиле велике промене и да Тито више није био уз Ранковића и није подржавао очување Југославије на његов начин.

"Пре тога имамо 1953. Тито добија први петогодишњи мандат, 1958. добија други мандат и онда се поставља питање шта сада, а треба да остане и даље председник Југосавије и онда се иде на новију ствар. Доноси се Устав 1963. године, Кардељ је председник уставне комисије и он кроз тај предлог поставља типичне конфедералне основе за организацију нове државе. Ранковић то уочава и каже: 'Стари, шта је ово?'. А Тито као да не зна о чему се ради и тражи да му означи која су места спорна", истиче Ковач.

Додаје да је Тито наравно све знао и да га је Кардељ већ упознао са свим.

"Ранковић је уочио чему то води – разбијању Југославије, ономе што је њему највише сметало. Њему је увек партија у функцији очувања Југославије била на првом месту", наглашава Ковач.

"Ранковић је слепо веровао Титу"

Ковач каже и да када је партијска комисија позивала људе на разговор, Ранковић је то сазнао.

"Онда је питао Црвенковског зашто њега не зове нико, ваљда се нешто од тога односи и на њега, али му он каже не брини друже Марко ми ћемо доћи код тебе кад буде време, нема проблема. А онда он упознаје Тита са тим да Ранковић тражи разговор, а Тито каже ја ћу да разговарам са њим", додаје Ковач.

Између осталог Тито њему каже мало ће те напасти на Брионском пленуму, али ти немој да се браниш, ти ћути.

"Ранковић је, нажалост, слепо веровао Титу не само пре пленума, за време пленума, него и шест месеци после пленума, а онда је тек после тога почео полако да увиђа да је то одавно пре тога било режирано и планирано", додаје Ковач.

"Тито није скидао наочаре, није га у очи погледао"

Слободан Ранковић каже да је његов отац разговарао са Титом непосредно пре Брионског пленума.

"Вратио се одатле сломљен, говорећи стално да Тито не скида наочаре, што се до тада није дешавало. Црне наочаре је нон-стоп имао и није дозвољавао да га погледа у очи", додаје Слободан.

Истиче да су отишли у Дубровник у то време и да му је мајка рекла да Лека даје оставку на све функције, јер му је свега доста и да ту другарства више нема.

"Он је желео да изађе из тога, али није знао шта га чека. Тај први инфаркт који је дожовео на Брионима око 12, 1 ујутру зато што су материјале за пленум доставили око пола 12 иако је тај официр који је био код њега ишао и тражио и увек се враћао говорећи да материјали нису спремни. Али кроз прозор се видело да сви читају материјале и уче своје лекције и шта треба да кажу, практично сви су отишли по своје мишљење", каже Слободан.

То је био један тежак слом, поручује Лекин син.

Одузети пасоши, остали без куће

Говорећи о томе како је његова породица живела од тог тренутка, каже да су његовој мајци узели пасош када је имала карцином требало да оде на операцију у Лондон.

Без објашњења није дозвољено, није могла да оде, додаје. Истиче да је оперисана у Љубљани и да је то добро прошло

Избачени су из куће доста касније и поручује да је то била апсурдна ситуација и потпуно непотребна, као и да та кућа и данас стоји празна и напуштена.

"Ми смо покушавали да откупимо ту кућу, држава је у том тренутку дала 1.500 кућа и станова на откуп. Међутим, постојао је списак од 18, па 12 имена која не могу да откупе", каже Слободан.

Наводи и да је његова мајка, која је била професорка на Економском факултету, била избачена са факултета.

"На партијском састанку Економског факултета, где је обавезно присуство, свако је био поименице прозиван да гласа да ли је за то да се Славка Ранковић искључи из Савеза комуниста и прогласи морално и политички неподобном за професора на универзитету и тако је избачена са београдског универзитета", закључио је Слободан.