Исповест хуманитарца у суданском вихору рата – како је евакуисан Филип Лујић

Филип Лујић радио је у Институту за неонатологију у Београду али је, како каже, желео да се бави хуманитарним радом. Мотивисао га је рад другарице која је већ била у Африци.

"Моја мајка се бави хуманитарним послом, зато ме је подржала. Мотивисао ме је рад моје пријатељице која је већ била у Африци. Желео сам да идем у Авганистан, али су сва места већ била попуњена. Италијанска организација којој сам се обратио, понудила ми је Судан, град Њалу, за који сам тад први пут чуо“, присећа се медицински техничар Филип Лујић како је доспео у Дарфур.

Каже да је стигао сам у педијатријски центар у један од највећих градова ратом разорене провинције Дарфур.

"Лечили смо децу од једне до четрнаест година. Осмеси малишана, постали су моје богатство, а мој рад – моја судбина“, додаје Лујић.

Каже да је био код куће када је у 2.15 поподне зачуо неку буку на улици, помисливши да деца бацају петарде.

"Тог дана сам имао слободан дан. После двадесетак минута звала ме је координаторка болнице и рекла ми да је отпочео грађански рат, да ни случајно не излазим из куће, која се налазила тачно преко пута болнице“, истиче хуманитарац из Беогрда.

Према његовим речима, првог дана пуцало се до касно увече, а уништен је и пут.

"Кад се после поноћи смирила ситуација, одлучили смо да се преместимо у склониште болнице. Наредних дана смо спавали на болничким креветима, заједно са пацијентима“, прича он.

Преко дана усред ратне психозе и под бомбама, особље болнице настојало је да лечи децу, Ипак,много их је, много умрло.

"Нисмо гледали да ли су то деца војске или побуњеника, можда нас зато нису ни дирали.“

Напомиње да су у Картуму у том тренутку већ све болнице опљачкане, немају лекове нити основне инструменте.

"Не знам како успевају да раде. Нас нису дирали, али је опасност увек лебдела над нама. У тако напетој средини, један погрешан корак или поглед, коштају живота. Десетак дана смо имали обезбеђење парамилитарних јединица.“

Филип истиче да су гранатирања била непрекидна.

"Седим у кући, а све се тресе и одзвања. Молим се Богу да бомба не падне на нас, мада ми Италијани кажу да ми нисмо мета. Али се експлозије и пуцњава чују у непосредној близини, па нам је то слаба утеха, јер може понека бомба и да залута. Свега шестсто метара од нас је база побуњеника“, додаје Лујић.

Касније се мало смирило, није било толико пуцњаве, каже, па се враћао у свој смештај да преспава. "Најризичније је било прелазити улицу, па смо то чинили рано ујутру, док се војници, и нарочито снајперисти, не пробуде.“

Ишчекивање евакуације

Наводи да је прву опцију да се евакуише добио после нешто мање од месец дана од почетка сукоба. УН су организовале конвој за Јужни Судан, што је најкраћа рута, али је координаторка болнице тражила да потпише да полази - на сопствену одговорност.

"Тај пут је био небезбедан и пре рата, и одлучио сам се да останем, каже Лујић.

Наглашава да му је почасни конзул Србије Ахмед Моути био на располагању ноћу и дању.

Једини Србин у Дарфуру

"Редовно ме је звао и бодрио да останем. Био сам једини Србин у Дарфуру. Нешто даље налази се турска болница са више од шездесет запослених Турака, а они држе и електродистрибуцију. Зато је наше Министарство покушавало да ме укључи у турску евакуацију. То је била једина опција. Добили смо информацију да ће кренути за десетак дана – чекали смо цео месец. Тек једног дана после поноћи пробудила ме је координаторка и рекла: креће се у пет ујутру за место Ал Фашир“, наставља Филип Лујић.

Илуструјући тежину ситуације, Филип каже да је сваки пут подељен, између суданске војске и Снага за брзо реаговање.

Хуманитарац из Београда прича даље да су добили дозволу од обе стране за кретање. Страшно је возити се кроз градове, много зграда је разрушено.

"Прво су ме пребацили до турске електране, па сам тамо чекао аутобус. У Судану је све успорено и у редовним околностима, ако кажу да ће нешто бити сутра, буди срећан ако то обаве за десет дана. Каснио је и наш аутобус, па смо уместо у суботу ујутру, кренули у недељу поподне“, каже Филип.

Двеста километара пустиње прелазили су дан и по. "Пала је киша па смо се на сваких пет минута заглављивали у песку. Чинило ми се, ако нас не докрајче топови, можда нас докрајче тешки пустињски услови“, истиче Лујић.

Колеге које су прошле истим путем рекле су му да није реткост да изненада крене претрес, да ко зна чији наоружани људи траже новац, малтретирају.

"Зато смо само чекали када ће нас неко зауставити, али се то, срећом, није догодило. До Ел Фашира смо чак имали пратњу побуњеника“, присећа се Филип.

Медијска пажња као штит

Довезли су их право пред кућу гувернера који је желео да упозна иностране хуманитаце.

Сместио их је, каже, у хотел и спремио им ручак, мада су се свуд по граду виделе последице тешких борби, пре свега артиљеријске ватре.

"Обе стране су биле обавештене о нашој евакуацији. Гувернер је тражио да тог дана утихну напади, и то су поштовали. Променили смо аутобус и кренули ка Ел Убајиду, где нас је такође примио градоначелник. Наше кретање су пратили медији, они су добијали политичке поене да нас лепо угосте и да се са нама сликају, а нама је то значило повећану безбедност“, наводи Лујић.

Баш тих дана су кренули озбиљни сукоби у близини Ал Убајида.

Почасни конзул Србије каже да му је лакнуло тек кад је одатле изашао.

"Тад му рекох да може да се опусти“, говори Ахмед Моути кад се подсећа тих дана.

Према речима Филипа Лујића, гостопримство градоначелника се понављало из града у град, све до насеља Кости, где је провео један од најлепших дана.

Одатле су наставили пут за Порт Судан, али је већ био почео полицијски час, па су ноћили у аутобусу.

"Ујутру смо стигли на аеродром, где је требало да слети турски војни авион. Обећали су да ће повести све нас, али су у последњем тренутку одлучили да у авион могу да се укрцају само турски држављани.“

Остао је у Порт Судану недељу дана чекајући лет.

"Други који су били са мном, већ су се снашли, углавном зато што им нису биле потребне визе, рецимо за Саудијску Арабију, па су могли да се укрцају на летове на које ја нисам могао. Лет за Каиро је био укинут."

"Тек једног дана ми Србин Самир Вахби, који ради на аеродрому, јавља: од сутра се обуставља транзит, потруди се да данас ухватиш неки лет, иначе можеш бити овде дуго заглављен. Ту информацију сам пренео конзулу Ахмеду, који је брзо реаговао", наглашава Филип.

Испоставило се да Турци нису успели да евакуишу све своје држављане и да тог дана долазе још два њихова авиона.

"Отишао сам на аеродром, дочекали су ме из Амбасаде Турске. Авион је требало да слети у шест поподне, стигао је око поноћи. Летели смо за Кајзери, град у Анадолији, па оданде за Истанбул па кући. Свуда су ме дочекивали или звали наши конзули. Веома сам захвалан министру Ивици Дачићу и целом министарству и почасном конзулу Ахмеду Моутију, као и Турској. Без свих њих, ко зна шта би са мном било“, наставља своју исповест хуманитарац из Београда.

Живе у немаштини а све би вам дали

Иако је рат увек ружан, Лујић каже да су му утисци о Судану феноменални.

"Живе у немаштини, али би вам све дали да вас усреће и да вам помогну. Такви су били у миру, такви су и у рату. Ево једног примера: када је почео рат, нестало је интернета, могли смо само преко телефона да се повежемо, а ја нисам имао много кредита. Моје колеге у болници, Суданци, а да им се нисам ни пожалио или штогод поменуо, потрудили су се да ми набаве картицу и напунили је интернетом како бих био у контакту са породицом! Кували су ми кафе, доносили колаче, док су се по граду чуле експлозије“, захвалан је Лујић.

"Сада су тамо најгори сукоби. Много ми је жао тих људи. Ја сам имао избор да оданде одем, а они немају куда.“

Жеља му је да се вратим у Судан. "Тај народ заслужује помоћ. Толико гладне деце… Доживео сам да дам детету парче хлеба, а оно у то парче гледа као да је добило рудник злата. Много их је неухрањено, много их умире. Не знам како свет може то да не види", наглашава српски хуманитарац.

Напомиње да проблем није само у Судану, постоји и у Уганди, Чаду, Етиопији, Централноафричкој Републици.

"Док сам одрастао, мајка би ми говорила када нисам хтео нешто да једем: 'Деца у Африци немају да једу, а ти нешто измишљаш…' Како је била у праву! Виђао сам децу која су голи костур, уопште немају телесне масе. Недостаје им храна, али немају ни воде.“

Упркос свему томе, Суданци су се, како каже, постарали да оданде понесе лепе успомене. "Колика беда, а весео и насмејан народ! Углавном Европљани замишљају да је Судан дивља земља, а народ је диван и земља је прелепа.“

Са друге стране, указује на то да сада сви желе да напусте Судан.

"Моји пријатељи Суданци, доктори, медицинске сестре, једва чекају да оду из Дарфура. Наравно то у овом тренутку не могу да учине, али после рата многи су рекли да би радо дошли у Србију. Нама је медицинско особље потребно, поручио сам им да започну да уче српски, а ја ћу се свакако потрудити да им помогнем да овде нађу посао.“

Стигао је у Београд после тачно три месеца откако је кренуо за Судан.

"Пратим вести, видим како се захуктава криза на Косову. Ваљда ће ме рат, барем код куће, мимоићи“, закључује Филип своју причу.

Почасни конзул Србије: Евакуација као вађење умњака

Ахмед Моути каже дао му се спасавање сваке особе чинило као вађење умњака, тако је то споро и тешко ишло.

"Седморо смо извукли преко Емирата, једну Босанку преко Етиопије, а највише преко Египта и луке Порт Судан. Сад Срба више нема у ратом захваћеним подручјима, барем не оних који би желели да оданде оду. Појединци из мешовитих бракова су изабрали да остану, али они су већ отишли на безбеднија места унутар Судана“, прича почасни конзул Републике Србије у Картуму.

Поред Филипа Лујића, добрим делом захваљујући њему извучена су из Судана још тридесет и три наша држављанина.

Тај захтеван посао обављао је из своје куће у Београду, преко лошег интернета, добрим контактима и упорношћу, готово без спавања, јер чак и када је имао прилике да одахне, нагомилани стресови би терали сан далеко од њега.

"Требало је да будем у Судану кад су почели сукоби. Планирали смо породично окупљање за Рамазан. Моја сестра из Саудијске Арабије већ је узела карту. Три дана пре него што је требало да кренем, избили су сукоби и тако сам остао у Београду. Да сам само мало раније кренуо, спасавао бих онда и себе и сестру, уз све друге“, каже Моути.

"Младића Филипа Лујића извлачили смо из града који је близу границе са Чадом, две хиљаде километара далеко од Порт Судана одакле је могућ одлазак из земље. Гледам како се разгоревају сукоби баш у месту у којем се он налази. Били смо у свакодневном смо контакту, а редовно ме је звала и његова мајка. Ситуација се чинила безнадежном, он би оданде кренуо било куда, али ја сам знао да је најбезбеднији ту где је. Читава два месеца је чекао“, наводи Моути.

Према његовим речима, извлачили су једног по једног човека, решавли им проблеме на границама, многи су били без пасоша или са истеклим документима.

"На крају Филип схвата да је последњи остао. Кажем му: 'Нисмо заборавили на тебе и нећемо заборавити. Немој да се бринеш, завршићеш ти на Бановом брду, ићи ћемо ми заједно на пиво...' Он је са Чукарице, а тек је био дошао у Судан месец дана пре сукоба, пасош му је остао у Картуму. Кад је коначно стигао у Порт Судан, чинило му се као да је дошао на другу планету после толико мука. То је лепота мог посла, кад све прође добро, кад неком помогнем. То ми је највећа награда“, закључује Моути.