Четвртком у 9 – последња пресуда у Хагу, да ли су суђења за ратне злочине донела помирење и правду за све жртве
Новинарка Љиљана Смајловић рекла је у емисији Четвртком у 9, поводом пресуде Јовици Станишићу и Франку Симатовићу, да је испало да су српски злочини били планирани, док су сви други били појединачни злочини који се десе у магли рата. Неке жртве су доживеле да неки људи буду кажњени и против тога нико не може да има ништа, али да суд није био политички и да није инструментализован као средство притиска, могао је да доведе до помирења, сматра Смајловићева. Адвокат Новак Лукић истиче да пресуда за Међународни суд правде не значи ништа, али да жртве могу да траже одштету на домаћим судовима. Наша највећа горчина је, истиче, што је суд утврдио злочине над Србима, али ослободио починиоце.
Хашки трибунал је, у недељи у којој је обележио три деценије постојања, донео последњу пресуду за ратне злочине. Изрекао је правоснажне пресуде од по 15 година затвора некадашњим челницима ресора Државне безбедности Србије Јовици Станишићу и Франку Симатовићу, оптуженим за ратне злочине у Хрватској и БиХ.
Новинарка Љиљана Смајловић каже да пресуда за њу није била очекивана, пошто је одједном у завршници тог поступка утврђено да су они учествовали у заједничком злочиначком подухвату.
"Испало је да је Србија, да су највиши безбедносни функционери Србије, испланирали, имали намеру и стајали иза злочина које су чиниле јединице које смо сматрали, за које смо веровали да су паравојне јединице", истиче Смајловићева.
То је, према њеној оцени, врло важна пресуда која је због политичке кризе добила малу пажњу у јавности, али да је задала прилично озбиљан ударац на положај Србије, који је после хашких суђења ионако тежак.
Испало је, додаје, да су сви српски злочини испланирани, да су само Срби имали злочиначки план, док су сви други били појединачни злочини који се десе у магли рата.
"Ова пресуда је стварно још додала и запечатила тај утисак да се заправо у Хагу судило пораженима и да су поражени у тим ратовима најтеже осуђени", сматра Смајловићева.
"Заједнички злочиначки подухват уведен накнадно, суд стално мењао правила"
Адвокат Новак Лукић каже да је пресуда Станишићу и Симатовићу једна додатна цигла у том зиду који је прављен у односу на све те предмете.
Објашњава да се теорија о заједничком злочиначком подухвату углавном односила на српске оптуженике, са изузетком хрватских оптуженика из некадашње Херцег-Босне.
Лукић наводи да се заједнички злочиначки подухват провлачи у многим предметима и да је већ утврђена и у предмету Караџића, Младића.
Смајловићева је указала да је заједнички злочиначки подухват концепт пребачен из америчког законодавства, и да је то убачено у правила и процедуре након што је суд већ постојао.
"Када су ствари почеле лоше да се одвијају у односу на планове, онда су се сетили да би могли из америчког закона то да пребаце. То је важно да се каже, то је један суд који је стално мењао правила", истиче Смајловићева.
Лукић је напоменуо да се, када се појавила теорија заједничког злочиначког подухвата, одређене судије биле у старту експлицитно против тога у својим издвојеним мишљењима.
"Мени је интересантније било да је Кармел Ађијус у својој првој пресуди, Радославу Брђанину, експлицитно написао да се противи заједничком злочиначком подухвату, а касније у пресудама то прихватио као члан већа и прихватио ту тезу, и после постао председник суда", истиче Лукић.
То је, додаје, остало као једно врло проблематично правно наслеђе трибунала.
"Не исплати се бављење тим пословима, ниси драгоцен колико мислиш"
Када је реч о америчкој обавештајној служби ЦИА, која је гарантовала за Станишића и рекла да је улагао велики напор да се спрече неке од потенцијално најопаснијих ситуација у рату, Смајловићева каже он јесте изгледао као привилеговани оптужени, док је сама ЦИА рекла да је за њега урадила нешто што није ни за кога и дозволила човеку у Лос Анђелес Тајмсу да објави дуг чланак о томе шта је све учинио Јовица Станишић.
Већина људи је, каже Смајловићева, мислила да ће се он извући, али се може закључити да се не исплати бавити се тим пословима, "јер на крају ти ниси никада толико драгоцен колико мислиш".
"Пресуда за Међународни суд правде не значи ништа"
Упитан да ли пресуда отвара простор за ревизију поступка против Србије пред Међународним судом правде, Лукић објашњава да је 2017. године прошао рок од 10 година за ревизију
"Пресуда за Међународни суд правде и положај Србије не значи ништа", истиче Лукић.
Жртве могу да траже одштету на домаћим судовима
Ипак, када је реч о могућности да жртве буду обештећене, Лукић каже да је то ствар унутрашњег права и да сваки грађанин, свако физичко лице, удружење, иако је страно, могу пред домаћим судовима да туже некога за накнаду штете.
"Ја не знам да ли се неко обраћао нашим судовима и не знам како би судови реаговали ако би неко на основу ових пресуда тражио неко обештећење или накнаду штете", додаје Лукић.
"И званичницима Трибунала непријатно да помињу помирење"
Што се тиче доприноса помирењу, Смајловићева каже да је сада и званичницима Трибунала непријатно да помињу помирење.
"Неке жртве су доживеле да неки људи буду кажњени и против тога нико не може да има ништа, то је у реду", каже Смајловићева, али напомиње да је за помирење морало да буде и осуда на другој страни.
Да је суд био бољи, додаје, да није био политички и да није инструментализован као средство притиска да би се завршиле геополитичке ствари, да је поштено судио, могао је и да доведе до помирења.
"Наша највећа горчина – суд утврдио злочине над Србима, али ослободио починиоце"
Наша највећа горчина, истиче Лукић, јесте у томе да је суд утврдио да су почињени злочини над Србима, али је ослободио починиоце.
Испада на крају, закључује Смајловићева, да су много боље прошли амерички и западни савезници у тим ратовима и да су "они само производили колатералне жртве, а ми смо чинили злочине".
Коментари