Тужни, бесни и жељни правде – како после два злочина да наставимо даље

Професор доктор Владимир Дилигенски наводи да код људи после ова два масакра примећује колективну тугу, али и бес зашто се то догодило.

"Та деца су нечија и потпуно саосећање са тим породицама и том децом добро је  саосећање, јер значи да постоји емпатија у овом друштву и да постоје неке здраве породице, да није то отишло толико далеко као на Западу где децу избацују са 14, 15 година, ‘иди, па сналази се сам, ја више нећу да те издржавам’", додаје Дилигенски.

Истиче да је трагедија на Врачару изузетак који је заиста фрапантан.

"Нама је изненађујући пошто је први пут, никада се није то тако десило. У Америци кажу да имају 180 сличних од почетка године, значи да је то тамо рутинска прича. Чак сам чуо да њихова полиција када опколи тако неког масовног убицу, не хаје да га убије, немају тај критеријум, више се плашећи за своје животе", наводи Дилигенски.

Усмерити пажњу на учење и рад

Наглашава да сада деца треба што пре да се врате на наставу и да скрену мисли и концентришу се на нешто што није у вези са овим трагедијама.

"Усмерити пажњу на учење, рад, јер сам тај рад и усмерење пажње на нешто што је корисно и другачије од овога моментално нас враћа у неку колотечину. Сада елаборирати ово што дуже, нешто је што је бескорисно и никако тој деци неће помоћи", додаје.

Истиче да су људи, сем што осећају тугу и бес, жељни правде.

"То је огромна неправда и један злочин који не може ничим да се оправда – зашто је то дотле стигло? Како се може оправдати? Никако се не може оправдати", наглашава Дилигенски.

Психијатар саветује да су нормалан животни колосек, свакодневица и колотечина коју нам свакодневица пружа лек за беспомоћност коју колективно осећамо.

"Друго, деца воле да се друже, њима је суштинска потреба да се друже и то им никако не спречавати, јер на неки начин они ту елаборирају то што имају и нађу најбоље решење за своје учење и да се што пре врате у свој колосек", истиче Дилигенски.

"Нема потребе за овако великом помпом"

Говорећи о томе како друштво и медији треба да се односе према оваквим догађајима, Дилигенски каже да нема потребе за тако великом помпом и да она може бити и опасна.

"Све су насловне стране пуне, не треба толика помпа да се прави, треба се вратити у своју колотечину и посао који се ради. Постоје ти такозвани латентни који би исто то урадили, ми то зовемо индукција која је веома честа. Ми када имамо на одељењу суицид, па постоји индукција суицида, ми се толико плашимо да одмах све пацијенте, који су потенцијални, седирамо да не могу да изведу тако нешто и тај процес траје бар неколико недеља", објашњава Дилигенски.

Сматра да смо ми били добро друштво, али да је почела девалвација школства и породице.

"Оно што суштински битно за сваку земљу да се одржи – породица, здравство и просвета и без тога ви немате будућност своје омладине", поручује Дилигенски.

Истиче да у свакој популацији има 5 до 10 одсто психопата или социопата.

"Социопате су видљиве, приметите их, види се да нешто није у реду с том особом и то је овај други случај [из околине Младеновца, прим. нов.], дечко је у стању свашта да уради, убијао је животиње", навео је Дилигенски.

Треба се понашати као у случају колективног посттрауматског стресног синдрома

Наглашава да се сада треба понашати као у случају колективног посттрауматског стресног синдрома.

"То је као када имате земљотрес, па морате са свим људима правити групе које су јако добре и ефикасне. Онда треба да почне индивидуално да разговара са стручњацима свако ко има потребу. Наравно, сада кључну ствар играју и разредне старешине који уколико су позитивне фигуре и деца им верују, онда такви разговори заиста дају плод, дају нека решења и деца се боље осећају, а и наставници чим су са децом", каже Дилигенски.

На питање хоће ли и деци из школе "Владислав Рибникар" бити лакше када крену на наставу и буду заједно, Дилигенски сматра да хоће.

"Најбоља прича је преокупација радом или што ми кажемо ‘наркоманија радом’, физичка активност, па музичко, деца ће сама ући у комуникацију", додаје.

Тромесечно стање шока

Истиче и да је родитељима тешко да све ово прихвате, али не треба страхове да преносе на децу.

Говорећи о томе колико треба времена да прође да дођемо до неке нормалности, Дилигенски каже – три месеца.

"Отприлике то је тај шокантни период, после тога долази до неке стагнације у тим вестима и свему и полако се враћамо у обичну колотечину послова и обавеза", наводи.

Наравно, додаје, најтеже је онима који су изгубили некога у овим трагедијама.

"То остаје за индивидуалну психотерапију или групну, потребно је некада дати и лекове да би људи могли да спавају и дођу себи – то се зове реакција у кризи, ви интервенишете у кризним ситуацијама највишег степена како бисте спасили те људе који су у очају", закључује Дилигенски.