Од протеста до уранка кроз историју: Данас је Први мај – Међународни празник рада

Празник рада обележава се 1. маја, на дан када су радници у Чикагу 1886. штрајком и протестима почели да се боре за осмочасовно радно време. Трећег маја дошло је до сукоба радника који су били чланови синдиката и штрајкбрехера. У сукобе се умешала полиција, а четири припадника синдиката је убијено.

Наредног дана на Тргу Хејмаркет анархисти су организивали демонстрације. Особа чији идентитет није утврђен бацила је бомбу којом је убијено седам, а рањено 67 полицајаца. Осам анархиста је ухапшено, оптужено за убиство и осуђено на смрт, иако њихова кривица није утврђена.

На првом конгресу Друге интернационале 1889. одлучено је да се наредне године одржи велика манифестација којом ће се прославити 1. мај у знак сећања на аферу "Хејмаркет" у Чикагу, али и као вид борбе за радничка права.

Други конгрес Радничке интернационале је одлучио да се од 1890. године, 1. маја широм света одржавају манифестације, демонстрације и штрајкови, као један од видова класне борбе, што је до краја 19. и почетком 20. века добило масовне размере.

У многим европским земљама и америчким градовима 1890. године радници су изашли на улице тражећи, као и у Чикагу, осмочасовно радно време. У Немачкој је дошло и до нереда када се у протесте умешала полиција, а у многим градовима демонстрације су одржане упркос претњама власти да ће полиција растерати учеснике.

Празник рада у Србији – од забрана до уранака

Обележавање Празника рада у Србији прешло је дуг пут – од забране одржавања којој су пркосили радници протестним шетњама, бојкотом рада и зборовима, преко првомајских уранака до обавезе коју је увео Јосип Броз Тито 1945. године. Слављење тог празника представљало је борбу не само за радничка, већ и за политичка права и слободе.

У Службеном листу Демократске Федеративне Југославије 24. априла 1945. године објављена је Уредба о проглашењу Првог маја државним празником, коју је потписао Јосип Броз Тито:

"Први мај проглашава се државним празником. У државним надлештвима, државним и приватним установама и предузећима тога дана неће се радити. Првог маја све радње морају бити затворене."

Обележавање празника у Србији је почело раније – 1893. године. Тада су се у осам часова радници окупили у "Радничкој касини" у Македонској улици, носећи црвене траке на којима је писало "Пролетери свих земаља уједините се!"

Из године у годину покрет је растао, на прославама се појављивало све више људи, а међу представницима социјалистичког покрета, између осталих, били су Васа Пелагић и Димитрије Туцовић. Почетак 20. века је обележила забрана кретања поворки у одређеним деловима града, док је црвена боја постала симбол покрета.

До краја тридесетих и четрдесетих година организују се обуставе рада, демонстрације и стално се истичу захтеви да се земља припреми за отпор против фашистичке агресије. И током окупације 1941, на позив Комунистичке партије Југославије одржане су демонстрације.

Тек после Другог светског рата, Празник рада је озваничен и прешао комплетан пут од забране до обавезе.

У Србији и региону временом је постао обичај да се тог дана у зору излази на првомајски уранак.