Да ли је убиство у дому за старе на Бежанијској коси могло да се спречи
Штићеник геронтолошког центра на Бежанијској коси усмртио је другог штићеника, што је довело до забринутости у јавности. Колико су корисници центара безбедни и како је могуће да се то догоди? Надежда Сатарић, која је својевремено радила у овом дому, каже да се у тако великом колективу све може догодити и догађа се. Ипак, ту су процедуре које треба да смање могућност инцидента. Истиче да је требало о овом случају обавестити све кориснике, њихове сроднике, али и јавност како не би дошло до узнемирења.
Синоћ је у дому за старе на Бежанији мушкарац од 89 година мобилним телефоном насмрт претукао мушкарца од 87 година. Надлежни у Министарству за рад и социјална питања нису хтели пред камере. Саопштили су да је у току инспекцијски надзор.
Надежда Сатарић, која је својевремено радила у овом дому, каже да су такве ствари могуће у тако великом колективу у коме се налази 600 старијих људи, 200 запослених, а педесетак људи свакодневно долази у посете.
Све се може догодити и догађа се, каже Надежда Сатарић која је подсетила на убиство из 1996. године, које се догодило дан након изборне победе опозиције у Београду.
"Тамо је било људи рођених и пре Другог светског рата, са разним биографијама - четника, партизана, оних који су били на Голом отоку, официра ЈНА,... Један је славио изјутра победу опозиције, био је раздраган, говорио 'сад ћемо ми вама показати шта и како'. Онда је једно војно лице устао, отишао у собу, вратио се након пар минута, и испразнио пун шаржер. Нико није знао да има пиштољ. За све је то био шок", присећа се Надежда Сатарић.
После тога су, каже, мењане процедуре о пријему, о правилима понашања. Забрањено је уношење и ватреног и хладног оружја, а ако је реч о трофејном оружју, оно може бити депоновано на посебном месту, где корисник може да га види, али не и употреби.
Центри за социјални рад шаљу информације домовима
Сатарићева појашњава и да, када је реч о државним домовима, да су се корисници већ сусретали са социјалним радницима, узете су им анамнезе, тако да радници у домовима имају почетне информације.
"Да ли има психички забележене промене или дијагнозу, да ли конзумира алкохол, све те ствари добродошле су стручњацима да би знали шта и како. У таквим случајевима мора бити бољи и већи надзор над корисником, с ким ће бити у соби, на ком одељењу", рекла је Сатарићева.
Сандра Перић из Коморе социјалне заштите указује да, ипак, ни центри за социјални рад немају довољно информација. Оне се базирају на ономе што виде у домаћинству, што им кажу они и сродници.
"Није реткост да сродници прећуте неуобичајена понашања, да не кажу колегама и самим тим не можете донети одговарајућу процену. Важна је и медицинска документација, на основу ње доноси се и даља процена понашања. Ако имају налаз психијатра да су безбедни за колективни смештај, не улазите у њихов део посла. Има ситуација да те дијагнозе, ипак, не одговарају реалном стању", рекла је Перићева.
У коју собу се смешта нови корисник
На питање како се одређује ко ће с киме бити у соби, Надежда Сатарић истиче да то зависи од неколико фактора.
"Зависи на које ће одељење ићи, у зависности од неопходне неге и услуге - да ли у део за непокретне, теже покретне кориснике, или у гарсоњерски део смештаја. Зависи и од платежне моћи - да ли је једнокреветна соба, двокреветна или трокреветна, али и од тога где има слободног места", навела је Сатарићева.
Дешава се и да због хитности нек буде примљен у одређену собу, а да се касније премести у другу.
"Један дан или колико већ је тај корисник (који је починио убиство) био ту, један разговор у дому и упутна документација коју су имали није довољна да гарантују да је 100 посто сигурно, али постоје процедуре како се владати и понашати и какву културу поступања и живљења неговати у огромним колективима. Људи који долазе на смештај долазе са тужном и тешком причом, не долазе због весеља и радости, већ због изазова и тешкоћа које нису могли да задовоље у природном окружењу", рекла је Сатарићева.
Обавестити и кориснике и јавност
Указује и да корисници морају да знају да у колективу морају да негују културу толеранције, доброг опхођења, стрпљења и уважавања мишљења других.
Потребно је и да се зна процедура у оваквим ситуацијама: Обавестити полицију, Центар за социјални рад, надлежно министарство, сроднике, здравствене службе.
"Јако је важно, што некада превиде запослени, да буду први који ће изаћи са саопштењем, да кажу осталим корисницима сутрадан шта се догодило, да су предузете све мере, да починилац није више у дому, да су безбедни, а онда и јавности и медије обавестити", рекла је Надежда Сатарић.
Коментари