У Миљковици још гори петролејка – Заштитник грађана се уверио да мештани живе без струје и пута

Нису много помогле ни посете градоначелника Прокупља, ни представника Електродистрибуције. Небојша Ђорђевић, новинар из прокупачког дописништва РТС-а је скоро два месеца свакодневно са људима из Миљковице.Тражи се решење.

Тако је било и јуче када је први пут са њима је био и Заштитник грађана Зоран Пашалић, који се на лицу места уверио у недостојне животне услове тих породица. У разговору са њима размотрио је могућа решења, која, како је истакао, морају бити и брза и свеобухватна.

Прохладан почетак априла, још је хладнији на обронцима Видојевице, у селу Миљковици, где екипу РТС-а поново води блатњави пут, којим се једва крећу до домаћина, фамилије Миловановића, за које је време стало пре десетина и стотина година, до пре месец дана и буквално заборављене од свих.

Ко "боса по трњу"

Милијана, која живи сама, дочекује их срдачно, као и први пут, ваљда из захвалности што је и њихова мука, коначно испливала на површину. Док послужује тек скувану кафу, упознаје екипу и са својима најмилијима, који такође једва стигну до ње, да је посете.

"Ја остајем овде док сам жива, па сад ако се то можда уради, може, ако не може. Ако је баш дошло дотле да не може да се уради ништа, неком је на час, неком је алал на све. У 21. веку да живиш и без струје и без пута, то је стварно немогуће. Али добро, то је њихова воља, како хоћете, тако одлучите", каже Милијана Миловановић.

Каже да је у међувремену покушала да нешто уради и у прокупачкој Електродистрибуцији, макар да подношењем захтева за прикључком, задовољи форму, али се како истиче, провела ко "боса по трњу".

"Ја сам скоро отишла у дистрибуцију доле да видим, да нађем тог човека који је за то. Међутим, онај његов што стоји на вратима малтене није ми дао да уђем унутра. Он каже, није ту, он је отишао негде. Излазили су, каже, и они су сви отишли ​​на доручак, ушли.
И још сам се вратила, шта ћу? Де, дићеш?", додаје Милијана.

Након почетне наде да се нешто коначно може променити, она сплашњава и у породици Душана Миловановића, на чија плећа су се навалили и болесна жена и син са посебним потребама, у потпуно недостојним животним условима, који само погоршавају и иначе тешку ситуацију.

"Ја бих волео овде да се то уради, тај пут, ако не. ја морам одавде да идем. Значи, немамо чега. Жена оболела, сина, видите, да је ментално заостао, ја сам оболео. Значи, ја бих волео, опет кажем, овде ту ми је отац живео, ту ми је мајка живела, ту ми је брат, али, под овим условима нема живота. Значи, хтео, не хтео. Помогли, не помогли. Значи, ја ћу, можда, за годину бићу принуђен да морам да идем одавде", поручује Миловановић.

Одакле кренути и шта учинити да се покрену они који су у могућности, али и обавези да помогну да се покрене давно заустављени точак, дуго је разматрао у отвореном разговору са Миловановићима и заштитником грађана Зораном Пашалићем, који је и сам био изненађен оним што је видео у Миљковици. 

Да ли је могуће да  овако нешто постоји

Пашалић истиче да је могуће.

"Ем смо снимили, ем сам живи сведок. постоје људи који живе без струје, без пута. Да дођете до њих је буквално авантура у смислу да им неко дође да им помогне или да они дођу да потраже помоћ или да неко нешто донесе у смислу неког материјала за грађевинске радове или нешто слично. Наш посао је у овом тренутку, да се сутра обратим онима који су дужни или који се баве изградњом путева, или конкретно Путевима Србије, Електродистрибуцији да нам тачно кажу колико и шта треба да се уради да би прво дошао пут, јер пут је предуслов да би дошла струја. А, ако је то неисплативо, да се то јасно каже и да се онда тражи друго решење", наглашава заштитник.

Указује да је неко заказао, да је морао и пре њега и телевизијске екипе, да дође и да обиђе ове људе, да види како живе људи и општина.

"Зато ћемо да одемо и да питамо зашто неко овде није дошао раније", нагласио је он.

Пашалић се састао и са мештанима суседног села Обртинца, који су се пожалили на пут до њиховог места, којим је готово немогуће проћи, због чега имају све веће проблеме у пласману својих пољопривредних производа, који су све траженији зато што расту у нетакнутој природи уз минималну употребу хемије. 

Приче о људима који у околини Прокупља живе као у 19. веку

У гостовању у Јутарњем програму Зоран Пашалић је поделио своје утиске током посете Миљковици. Приоритет је каже пут, јер без њега нема ни струје.

"Ми смо ишли неколико километара пешице заиста кроз нешто што се може назвати релативно нетакнутом природом. У неким условима, као што су лоше временске прилике, то је заиста јако, јако компликовано. Ту не може ни једно возило да прође. С тога смо им истицали њихов живот, у смислу да им треба помоћи на овај или онај начин", каже заштитник.

Додаје да је урадио прелиминарни прорачун за макадам, јер каже нико од њих не очекује асфалт, пет до десет хиљада евра по километру.

"Ради се овде о четири километра до ових људи који имате прилог, а до Обртинца негде око три километра. Е сад, када се то директно уради, онда ће људи сигурно моћи да имају контакт много већи са цивилизацијом, па самим тим онда се може говорити о струји", наводи Пашалић.

Посебно наглашава да ми морамо да нашу земљу Србију, обиђемо и да дођемо у њен сваки део и да видимо како људи живе. 

"Ја ћу свакако у наредном периоду, не зато што сам овим потакнут, него зато што ми је то посао, да обиђем многе делове Србије где људи живе истоветно или слично.То је један део Србије, леп, изузетно, то је природа изузетна. Оно што ти људи раде изузетне вредности. Али свакако то је суштина", истиче Пашалић.

Шта прво може да се уради

Заштитник понавља да прво мора да се израчуна колико би коштало да се мештанима уради пут.

"Ми смо израчунали, с наше стране, треба онај ко би то реализовао да да понуду, затим увођење струје у куће, о којима смо говорили, породице Миловановић, да су две практично куће, није то само једна породица, то су две породице, и да се онда види да ли је то начин да се проблем реши. У случају да се на тај начин проблем не може решити, онда помоћи људима да реше на други начин.

Једна породица би се, каже изместила из тог простора и да су видели даони буквално не могу да наставе да тако живе.

"Бака, која је била изузетно љубазна, која нас је примила у кућу, она је става да одатле не треба и не жели да иде, а свакако мора да се нађе начин да и њене потребе буду решене на прави могући начин", наводи Пашалић. 

Додаје и да је Центар за социјални рад такође врло битан и да је његово учешће у свему томе, можда и кључно. Поручује да ће се данас, поред електродистрибуције, путева, односно локалне самоуправе, обратити и Центру за социјални рад.

"Било би, ако ништа друго, професионално обићи те људе и видети у којим условима живе", закључује Пашалић.