Злостављач у мобилном телефону - одговорност је заједничка, није крив само онај који "први почне"

Након самоубиства Младена Дулића из Лакташа, које је, како се верује, уследило након што је на друштвеним мрежама објављен видео на којем је исмеван док се пријављивао за посао на бензинској пумпи, питање "сајбер булинга", односно дигиталног насиља, поново је избило у први план, а у Републици Српској су све гласнији захтеви за доношење Младеновог закона.

Психотерапеуткиња Ана Мирковић је, гостујући у емисији Око, истакла да се после овог случаја много прича о виновницима, онима који су Младена снимали и објавили снимак, а да нико не прича о хиљадама или стотинама хиљада оних који су се испод тог снимка подсмевали, остављали ружне коментаре и делили га.

"Наша одговорност је заједничка, лако је наћи једног кривца и показати прстом на тог кривца... А са друге стране, нисмо спремни да преузмемо личну одговорност. У дигиталном насиљу сви који виде да се насиље дешава и не реагују на њега део су тог насиља", каже Ана Мирковић.

Председник Центра за несталу и злостављану децу Игор Јурић такође поручује да је кључно да се преузме одговорност и да се свако од нас замисли пре него што напише или подели нешто на друштвеним мрежама.

"Можда ће управо наш коментар бити окидач да се деси нешто страшно као у овом случају. Хајде да кажемо, не није само та особа крива, није само до ње, јесте до нас. Ако будемо у свом микро свету прекинули ланац, осудили, можемо очекивати да се то не дешава тако често као данас", каже Јурић.

Сценаристкиња и уредница у РТС-у Наташа Дракулић, која је и сама била жртва "сајбер булинга" - јер је на друштвеним мрежама добила преко 40.000 претњи након једног њеног филма, истиче да није лако бити у позицији жртве на интернету, да Младен то није могао да поднесе и да је зато важно пробати да се уради нешто како би он био последња жртва.

Нема безазленог насиља 

Јурић објашњава да су се у Центру за несталу и злостављану децу нагледали разног насиља на интеренту, те да је из њиховог угла оно што се дешавало на овом снимку наизглед безазлено, али да нико не може знати где је граница до које неко може да трпи насиље.

"Видимо колико нисмо упознати са психологијом младих људи... Битно је да у оваквим ситуацијама будемо подршка деци која пролазе кроз овако нешто", рекао је Јурић додавши да верује да се оваква трагедија не би десила да је Младен у свом окружењу имао особу која би му на адекватан начин пружила подршку и помогла.

Каже и да је Младен, пре него што је извршио самоубиство, пријавио снимак полицији, али је и напоменуо да, према нашим законима, вероватно у оваквој ситуацији нема елемената да се реагује.

Психотерапеуткиња Ана Мирковић истиче да су људи неосновано у неверици, будући да младић није могао да се носи са ситуацијом у којој се нашао.

"Неко је преосетљив као крила лептира, а неко може много да понесе. То не значи да оне јаке треба малтретирати, нити да су ови други мање вредни овог света, овог живота", каже Мирковић.

Друштво толерантно на насиље 

Оно што њу, како каже, секира, је то што смо постали друштво "апсолутно толерантно на сваки вид насиља".

"Ми не препознајемо вербално, психичко, емоционално насиље... Ако нема крви, онда то није вредно ни наше пажње", рекла је Ана Мирковић.

Напомиње да у дигиталном насиљу има и сексуалног, и психичког, и социјалног насиља. Као пример наводи избацивање из вајбер група, те да у таквој ситуацији свако дете трпи одређени степен туге.

Лавина негативних VS Пар позитивних коментара

Посебна опасност дигиталног насиља је то што се жртва осећа потпуно беспомоћно када са једним негативним коментаром крене цунами насиља, објашњава психотерапеуткиња.

"Када крене лавина негативних коментара, важно је да се тај ланац прекине. И то је психологија потрошача интернета. Ако напишете и добијете 50 ружних и само три позитивна коментара, то у неком моменту застане. Ако нема неко разуман да напише само један позитиван коментар, то иде у недоглед", истиче Јурић.

Психотерапеуткиња Ана Мирковић напомиње да деца нису довољно зрела и не могу да разумеју последице свог негативног понашања, те да нису довољно дигитално писмена.

"Око 70 одсто деце мисли да све што се објави на друштвеним мрежама је апсолутно тачно, да сви jутјубери и инфлуенсери које прате промовишу ствари само у које дубоко верују", каже Мирковић и додаје да жртва нема критички осврт на оно што прочита на интернету, те да верује у то што се пише - да њен живот није вредан.

Ко стоји иза "сајбер булинга" 

Мирковић напомиње да иза интернет насиља не може стајати срећна и задовољна особа.

"Срећни људи не пишу такве ствари. Живимо у друштву исфрустрираних, бесних, агресивних, људи којима је стално потребно да изазивају патњу код других људи да би себи дали неку сатисфакцију", истиче Мирковић. 

Јурић указује на то да су деца која чини насиље на интернету деца са проблемима у понашању, која су, на неки начин, злостављана у својим срединама. Додаје да је вероватно и човек који је снимао Младена лечио своју фрустрацију.

"И он је неку своју емоционалну фрустрацију лечио тиме што је желео на неки начин да исмева другу особу", рекао је Јурић и додао да у том контексту и деца на интернету испољавају лоше ствари које доживљавају у свом животу и породици.

Жртва плаче из дубине душе

Наташа Дракулић је у емисији испричала о свом искуству, о томе колико и одраслој, зрелој особи, не буде свеједно када лавина крене.

"У први тренутак се уплашите, затворите се у кући, али схватите трећи дан да то неће ићи тако... Ја не знам да ли ми је живот угрожен, тако сам се осећала, али нисам смела да дозволим да то пређе у параноју", рекла је Наташа и додала да је случај одмах пријавила а да су јој блиски људи били подршка. Ипак, истиче, није било лако.

Није било лако ни младој инфлуенсерки Светлани Шлапак, албино моделу, која је, како каже за РТС, више пута покушала да изврши самоубиство.

"Пријатељи су ме спасили два, три пута и дали ми нову наду, храброст да наставим даље. Колико пута сам хтела да одустанем од тога што радим зато што су ми људи писали увредљиве поруке, коментаре ", каже Шлапак истичући да је то успела да превазиће захваљујући својој породици.

Додаје да сајбер насиље доживљава сваког дана већ три године, да јој на друштвеним мрежама пишу гадости, те да се због тога повукла и није снимала годину и по дана.

"Одвојила сам се од свих друштвених мрежа, добила анксиозност и депресију да нисам хтела да изађем из собе.. Јако је тешко носити се с тим", каже Светлана и додаје да због онога што доживљава на мрежама плаче из дубине душе.

Онима који доживљавају исто поручује да се обрате особи у коју имају поверење, да се исплачу и да не треба да их брине мишљење људи које ни не познају.

Злостављач је увек у телефону

Психотерапеуткиња објашњава да је младима тешко да се дистанцирају од других људи на друштвеним мрежама, јер је суштина тих мрежа да се тамо направи заједница. Зато је, напомиње, важно да се родитељи више укључе и да децу у најранијем узрасту уче толеранцији, емпатији, колаборацији, самоконтроли...

"Морамо да радимо, много је посла. То је контантан рад са децом и са одраслима", истиче Мирковић.

Саговорници су сагласни да је "сајбер булинг" тежи вид насиља од традиционалног, физичког насиља - јер се лако шири.

"Када напишете један текст то ће у моменту видети на хиљаде, стотине хиљада људи. Та количина мржње, уколико крене у погрешном смеру, може бити незаустављива и са много тешких последица. Уколико нема праве подршке родитеља, околине, стручних лица, установа, мислим да је тешко изборити се са тим", рекао је Јурић.

"За разлику од традиционалног насиља, где можете да се изместите из контеста (напустите школско двориште, промените школу), злостављач је увек у том телефону", каже Мирковић и додаје да забрањивањем детету да користи друштвене мреже насиље не престаје, јер се оно може одвијати и ако дете није тамо.

Граница између шале и насиља

Игор Јурић напомиње да је тешко одредити границу између тога шта је шала, а шта насиље.

"Све зависи од тога колико зла особа може да трпи, а ми не знамо где је та граница. Због тога имамо обавезу да ту границу не постављамо", рекао је Јурић.

Ана Мирковић упозорава да су деца препуштена сама себи и да је неопходно да се родитељи више укључе.

"Родитељи су све чешће одвојени од своје деце, чак и када седе у истој просторији сви гледају у своје екране. Важно је да се гледамо, да се слушамо, показујемо интересовање једни за друге", рекла је Мирковић истичући да је деци потребно много пажње.