Станковићи живе у страху јер им се кућа урушава, немоћни су да било шта реше сами

Са чизмама па кроз поток, једини је пут до четворочлане породице Станковић. У трошној туглари две собе. Попуцале зидове прекрили су чађ и мемла. Труле су и церове греде. Недавно се део плафона сручио на Миленину главу. Од тада немају миран сан.

"Писала сам домаћи и одједном је пао на моју главу део плафона. Јако сам се уплашила. И после сам се само пробудила и видела сам да су доктори били изнад моје главе", каже Милена Станковић.

Миленина мајка, Александра Станковић, каже да страхују од сваке кише. "Дете прошли пут само што није страдало. Купатило немамо. Немамо мост. Много се тешко живи", додаје Александра.

За Братислава није било предаха све до пре шест месеци, када је на комбајну изгубио ногу. Сада живе са 6.000 динара, колико износи дечји додатак.

"Радио сам сезонски, кад ме ко зовне, да зарадим паре за ову децу. Треба за школу, за ужине. Сад сам остао без ноге. Не могу да радим. Не знам како ћу и шта ћу", истиче Братислав Станковић.

Милена је шести, а Јована седми разред. И под теретом тешког живота ведре су, скромне, вредне и добри ђаци.

"Све помажемо. Тата не може. Идемо у продавницу, све узимамо. Доносимо дрва", наводи Јована Станковић.

Комшије и пријатељи помажу колико могу. И њихови су буџети, кажу, скромни.

"Уз помоћ људи добре воље колико-толико да им се помогне. Мислим да би требало. Сви помало да помогнемо", наглашава Мирјана Савић, комшиница из Доње Слатине.

Муке Станковића гануле су лесковачке средњошколце хуманитарце. Покренули су акцију за изградњу новог, топлог дома. Надају се да ће их у томе многи подржати.