Државно правобранилаштво о пресуди Суда у Стразбуру у случају убијених гардиста

Тужба је одбачена као неприхватљива јер нису искоришћена сва делотворна правна средства, а повод за њу биле су изјаве Туфегџића дате појединим медијима.

Дате изјаве су, подсећа у одговору Правобранилаштво, биле разлог да подносилац представке против истражног судије покрене кривични поступак подношењем приватне кривичне тужбе због кривичног дела клевета.

Кривични поступак је правоснажно окончан доношењем ослобађајуће пресуде за кривично дело изношење личних и породичних прилика, а подносилац се потом обратио Уставном суду наводећи да кривични поступак није био правичан и да је дошло до повреде права на достојанство и слободан развој личности, права на правно средство и права на заштиту података о личности.

Државно правобранилаштво подсећа и да је породица гардисте у притужби поднетој Стразбуру навела да је војни истражни судија обелоданио личне податке о његовом покојном сину из списа кривичног предмета, што је утицало и на углед његовог сина и на углед целе породице подносиоца представке и да су ово обелодањивање надлежни државни органи пропустили да санкционишу.

Суд у Стразбуру је све наводе тужбе разматрао према члану 8. Конвенције који гарантује право на поштовање приватног и породичног живота, и то само у односу на подносиоца лично, а не и у односу на његовог покојног сина.

У Правобранилаштву објашњавају да је део притужбе који се односио на тврдње о кршењу права на поштовање приватног и породичног живота покојног сина подносиоца представке, Суд одбацио позивајући се на принцип да права из члана 8. Конвенције нису преносива, те ни у овом конкретном случају није нашао довољне разлоге да одступи од своје устаљене праксе.

У односу на део притужби који се односио на тврдње да је подносиоцу лично повређено право на поштовање приватног и породичног живота изјавама које су се односиле на његовог сина, Суд је истакао да ови наводи спадају у делокруг члана 8, подсећајући да је и у ранијим случајевима прихватао да углед преминулог члана породице, под одређеним условима, може да утиче на приватни живот и идентитет друге особе.

Суд у Стразбуру је оценио да је подносилац требало да поднесе парничну тужбу, на основу Закона о облигационим односима.

Суд је приликом доношења ове одлуке имао у виду да je подносилац покренуо само кривични поступак подношењем и да у кривичном поступку није истакао имовинскоправни захтев, ограничавајући се искључиво на утврђивање кривичне одговорности, односно на кривично гоњење, да Кривични законик искључује кривичну одговорност у одређеним околностима за кривично дело које је било предмет поднете приватне кривичне тужбе и да је другостепени суд, који је одлучивао о изјављеним жалбама против првостепене пресуде, за своје закључке дао разлоге који нису арбитрарни.

Седмочлано веће судија у Стразбуру узело је у обзир и да се обраћање Уставном суду углавном заснивало на чињеници да подносилац није успео у кривичном поступку, да одређене одредбе чланова Закона о облигационим односима обезбеђују, између осталог, да свако ко је претрпео страх, физички или душевни бол због кршења угледа, личног интегритета, слободе или других "личних права", има право да тражи судску забрану, да тужи за новчану компензацију и да затражити друге облике нематеријалне сатисфакције, као и да постоји судска пракса да домаћи судови непосредно примењују Конвенцију и досуђују компензацију тужиоцима.

Европски суд за људска права у образложењу своје одлуке подсећа и на случај "Костић против Србије".

Да подсетимо, војници Драган Јаковљевић и Дражен Миловановић, нађени су 5. октобра 2004. године мртви после пуцњаве у кругу војног објекта на Точидеру.

Војна истрага је испрва показала да је један гардиста убио другог а потом извршио самоубиство, међутим породице и део јавности нису поверовали у ту верзију догађаја.

Касније формирана посебна комисија доказала је да је гардисте убила трећа особа.