Остављени на почетку живота – ко брине о бебама без родитељског старања

Прича сваког детета без родитеља је другачија. Системи социјалне заштите који брину о њима у региону слични су. Нешто више од четрдесеторо малишана до три године затекли смо и у београдском и у загребачком центру. И једни и други кажу да расте број беба остављених у породилишту.

Зоран Милачић, директор Центра за заштиту одојчади, деце и омладине у Звечанској, каже да у континуитету имају већи број деце смештене у најмлађем узрасту.

"Кад је планиран капацитет од 30 места, отприлике је то био број који је задовољавао потребе града Београда. Међутим, током времена се то мења", каже Милачић и додаје да се размишља о проширењу капацитета.

Да се историја ипак често понавља, потврђује Ана Матковић, управник одељења ране развојне подршке из Центра за децу у Загребу.

"Доста родитеља су такође као деца били у саставу социјалне заштите због угрожавајућих услова у примарним биолошким породицама, због неких развојних занемаривања или злостављања деце, изложености вербалном или физичком насиљу, било каквој трауматизацији детета", каже Ана Матковић.

Добробит детета једини је циљ свих центара за социјални рад у региону. Прво се труде да поправе услове како би дете остало са биолошким родитељима. Друга опција су сродничке и хранитељске породице, а последња смештај у установу. Када до тога дође, труде се да што краће траје, каже Оливера Симендић из Градског центра за социјални рад у Београду.

"У којој мери и колико дуго ће дете боравити у установи зависи од низа околности, зависи од расположивог капацитета хранитеља који може да одговори на потребе тог конкретног детета. Можемо имати хранитељске породице које су слободне, али које немају способност да одговоре на потребе мале бебе или детета са тешкоћама у развоју или здравственим проблемима", објашњава Оливера Симендић.

Усвајање једино решење

И дом и хранитељска породица само су привремена решења. Једино трајно је усвајање. Предуслов је сагласност родитеља или лишавање родитељског права судским путем. У последње две године само једно дете усвојено је након боравка у дому "Рада Врањешевић" у Бањалуци, каже директорка дома Даријана Кецман.

"Најчешће због тога што деца нису подобна, према Породичном закону, за усвојење. То значи да су старија од 10 година или да родитељ није потписао да је сагласан да се дете усвоји. Што се тиче хранитељских породица, Република Српска има велику потребу за обуком додатних хранитељских породица како би се умањио број деце у установама", каже Кецманова.

Томе теже сви у региону. Од 450 корисника загребачког Центра за децу, само петина је у установи. Многи су код куће, а неке свакодневно посећују и сарадници које центар ангажује већ три године. Чак и када се дете одузме родитељима, није касно за исправку. Управница Центра Јасна Ћурковић Келава каже да се родитељима који не брину адекватно о детету прво одузима право на живот са дететом, чиме се даје могућност да, уз помоћ социјалних радника, поправе ситуацију.

"Најтеже је кад родитељ не брине о детету, а не жели се одрећи права на родитељску бригу за то дете и онда га посећује, а дете заиста од тих ретких посета нема ништа да би се везало за родитеља. Та неодлучност родитеља је најтежа ситуација и ми кажемо да су оне маме које саме закључе да не могу бринути о детету и дају сагласност за усвајање заиста својеврсни хероји и да су направиле најбоље за живот свог детета", каже Ћурковић Келава.

Кутије за бебе – спас или опасна пречица

Оно најгоре, чедоморство, почињава се у тешком психичком стању. Ни остављање детета на улици, у контејнеру или на другом небезбедном месту није ништа лакше кривично дело. Шанса више да дете преживи основни је аргумент за постављање такозваних кутија за бебе, где се дете може оставити безбедно и анонимно.

У загребачки Центар за децу у Назоровој прошле године стигла је беба стара само две недеље, која је остављена у "прозору живота". При Католичкој цркви отворило га је Удружење "Betlehem" и то је једино место у Хрватској где се дете може напустити анонимно, иако је то кривично дело. Док део јавности поздравља то што је један живот спасен, многи сматрају да би "прозор живота" требало затворити јер, како кажу, отвара простор за злоупотребе.

Олакшавање незаконитог напуштања деце или присилно одвајање од мајке неке су од опасности које је препознало надлежно министарство у Хрватској. Удружење "Betlehem" нема дозволу државе да пружа ту услугу. Хитно затварање тражи и више од 30 организација за права жена које чине Женску мрежу Хрватске. Како каже њена чланица Сања Јураш, свако може основати удружење.

"Три особе у Хрватској могу основати удружење и рећи да жене остављају децу њима у прозор. Тако нешто је апсолутно противзаконито и неприхватљиво. Ви не можете контролисати шта ће са том децом касније бити. Држава је та која мора преузети одговорност и заштитити жене и децу, успоставити одговарајуће механизме како никад не би дошле у такву безизлазну и угрожавајућу ситуацију", каже Сања Јураш.

Из Удружења "Betlehem" нису желели да говоре пред камером РТС-а, али истичу да им није циљ да замене надлежне службе, већ да им помогну. Док се у Хрватској води спор око "прозора живота", сличне кутије за бебе постоје у Мађарској, где су институционално подржане. Инкубатор постављен прошлог месеца финансирало је Министарство унутрашњих послова. Постављен је у Дечјој болници "Хејм Пал", како би мајка могла да остави бебу на сигурном, грејаном и опремљеном месту.

"Мајка оставља бебу у инкубатор, опрашта се, затвара прозор и притиска звоно поред прозора. Тада до инкубатора долазе наши стручњаци који ће преузети бригу о беби. Важно је да је цео процес анониман. Инкубатор снима једна камера, али снима само бебу. Нема пријаве полицији, нити било каквог другог поступка", каже Анико Нађ.

Остављање бебе на таквом месту тумачи се као добровољна сагласност за усвајање, уз могућност да се мајка предомисли. У Мађарској постоји више од 20 кутија за бебе, али и бројни критичари. Један од њих је и организација "Нестала деца Европе", чија председница Марија Херцог каже да држава није урадила процену њиховог утицаја.

"Они заправо нису урадили никакву процену утицаја кутија за бебе на број чедоморстава. Цео тај систем је бизаран, веома скупе инкубаторе са грејањем постављају поред задњег улаза у болницу, а на националном нивоу не пружају никакве информације о локацијама тих кутија", тврди Марија Херцог.

Најгласнији аргумент против кутија за бебе јесте губљење права на идентитет тих малишана. Колико је то болно сведочи и прича из загребачког Центра за децу које се сећа Јасна Ђурковић Келава.

"Сећам се једног дечака који је са 18 година пронашао негде своју биолошку маму и на путу тамо где се требало с њом срести је свратио овде да погледа досије. Он је рекао: знате, ја све време овде имам неку рупу и надам се да ће ми овај сусрет помоћи", каже управница дома у Назоровој.

Матерински домови – шанса да мајка и дете остану заједно

Да не дође до раздвајања, развијају се матерински домови. Захваљујући њима, смањен је број мајки које напуштају породилишта без бебе. Оне које долазе све су млађе, а неке имају тек 14 година. Социјална радница Милица Корићанин каже да је све више малолетних мајки.

"Често идеализују трудноћу, али након порођаја постају свесне колико је мајчинство захтевно, посебно у тако раном узрасту", каже Милица Корићанин.

Директор Звечанске Зоран Милачић каже да матерински дом има превентивну улогу.

"Нудимо подршку, од основних знања о бризи о детету до завршетка школовања и додатне едукације. Циљ је да мајка остане уз дете и да оно има здрав развој, а не да заврши у установи", каже Милачић.

Недостатак социјалних радника велики изазов домова

У Босни и Херцеговини у материнском дому тренутно је само једна мајка. Један од највећих изазова је одлив социјалних радника, истиче Даријана Кецман.

"То су људи који раде 15 или 20 година и који су се исцрпили. Степен професионалног сагоревања је веома висок“, каже Даријана Кецман.

Колико је посао захтеван показује и пример из Звечанске, где један радник брине о петнаесторо деце, иако је стандард до осморо.

"Рад са децом је непрекидан. Свесни сте да не треба да буду у установи, али када сте са њима, посветите им се у потпуности“, каже социјална радница Милана Воук.

Усвајање – одговорност на квадрат

Они који промишљају о бољим условима за збрињавање напуштених беба кажу да су потребне брже судске процедуре за усвајање детета. Процес усвајања, каже Оливера Симендић из Градског центра за социјални рад у Београду, није нимало компликован ни тежак наспрам одговорности коју та одлука носи.

"Кад се ради о адоптивном родитељству, то је, по мени, одговорност на квадрат. Прво, изабрао сам да будем родитељ и треба да будем довољно добар родитељ детету које је већ прошло низ траума које треба да превазиђем. То су трауме које остављају ожиљке за читав живот", каже Симендићева.

Најбољи лек су загрљај и дом, али пут до тога је тежак. У Србији је прошле године усвојено шездесеторо деце, двоструко мање него раније, делом због процедура, а делом због високих очекивања усвојитеља.