Рабаџилук - занат који изумире

Некада су се најбоља дрва спуштала са планина, воловским запрегама и то су радили најбољи и најјачи момци и мушкарци, рабаџије. Био је то тежак, али добар посао од кога је породица могла да живи. Данас је рабаџија све мање, а још мање их је ожењених.

Овако се с најнеприступачнијх косина Златара вековима спуштају летина и дрва. Дан ових људи почиње пре свитања, а завршава дубоко у ноћ.

"Покушавао сам да радим нешто друго али волим да радим ово, волим да сам у шуми на чистом ваздуху да се чујем и да галамим на волове", каже рабаџија Ненад Грбовић.

Млади у рабаџилук све ређе иду, а како кажу, и волова је све мање.

Миливоје Цмиљанић истиче да је во рођен за шуму, јер машине где прођу, како каже, све униште.

У захвалност рабаџијском хлебу који га је отхранио, оца Мила с воловима, Гроздимир Грбовић уклесао је на споменик.

Гроздимир, који је шумар, каже да је његов отац од 12 године радио као рабаџија. Са воловима је доживео дубоку старост тако да сам решио баш и на споменик да му их ставим, додаје Гроздимир.

Рабаџијски живот има и лепшу страну, попут песме и добру чашице. Недостају само девојке за удају.

До женидбе рабаџије се спремају за следећи шапионат у месту Џада. Бираће се најснажнији во и највештији рабаџија.

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.